Francuskoj sam do neba zahvalan jer me je primila kad je bilo najpotrebnije, tu sam stekao radne navike, izrodio i s Cunom odgajio tri sina, upoznao karate, stekao penziju, ali sam stalno sanjao da u dnu bašte porodične kuće u Jug Bogdanovoj 46 izgradim fiskulturnu salu
i stečeno znanje borilačkih veština prenesem ovdašnjoj deci, koja nisu mogla da se, poput mene, otisnu preko granice i nauče više od onoga što im je u svojoj zemlji omogućeno – započinje svoju životnu priču više nego vitalni Bečejac Rastislav – Rale Petrićević (69).
U mladosti popularan pevač na igrankama, atletičar, vaterpolista i plivač, zaljubljen u Radmilu koju iz milja svi zovu Cuna... Reklo bi se – imao je sve, ali je u 23. godini odlučio da krene u životnu avanturu – do Pariza.
– Još sam kao devetnaestogodišnji vojnik „upijao“ svaku reč onih koji su pričali o inostranstvu. Mašta je počela da rađa svašta. Kad mi je brat od tetke iz Pariza javio da ima posla za mene, nisam dangubio. Bila je subota, 17. septembar 1966, kad sam s beogradske železničke stanice krenuo za francusku prestonicu, a već u utorak, tri dana kasnije, počeo sam da radim. I tako sve do 31. januara 2000. Iznenada se ukazala šansa da odem u prevremenu penziju i ja je iskoristio – u nekoliko rečenica je Rale strpao svoju karijeru.
Seća se učenja francuskog jezika, usavršavanja u mašinbravarskom zanatu i dokazivanja u više firmi (poslednje dve decenije u Pasterovom zavodu), pokušaja da se dokaže u muzici, venčanja s Cunom u ambasadi sfrj, rađanja i odrastanja dece, bavljenja sportom.
– Posle rođenja trećeg deteta, Cuna je prestala da radi i posvetila se svom kvartetu muškaraca. Zahvaljujući njoj, uspeli smo da budemo porodica kakva jesmo. I radimo, ubeđen sam, pravu stvar, jer učimo decu i odrasle borilačkim veštinama na način drugačiji od ovde ustaljenog. Ne jurimo rezultate na takmičenjima, gde su određene tehnike zbog sigurnosti takmičara zabranjene, pa naši članovi imaju vremena da i te segmente usavrše. Osnovali smo u Bečej 2000. klub „Dojo“ – u prevodu s japanskog: mesto gde otkrivaš svoj put – počeli s dvoje-troje članova, a sad u četiri sekcije Cuna i ja radimo s pedesetak – nastavlja Rale.
Ali otkud karate u životu Petrićevića?
– Izdržao sam desetak godina bez sporta u Parizu jer se radilo od jutra do sutra. Zbog malo gojaznosti sam počeo da trčim da bih skinuo kilograme. U međuvremenu me je prijatelj odveo u salu gde se vežbao karate. Te 1974. sam se zaljubio u tu borilačku veštinu pa time „zarazio“ i moju Cunu. Malo-pomalo, to su postali naša filozofija i način života. Kasnije smo položili ispit za sudije, pa trenere prvog i drugog stepena i radili u tamošnjim klubovima. Tu sam kao penzioner odradio sezonu i „francusku priču“ okončao. Kao što sam iznenada otišao iz Bečeja, tako sam se tu i vratio te smo Cuna i ja započeli novu životnu epizodu – dodaje Rale.
U Bečeju je jednog leta iskopao i izlio temelj za fiskulturnu salu, druge su u dnu bašte „nikli“ zidovi, treće urađen tavan, pa podignut krov. Kad je dobio otpremninu za penziju, sve je uložio u završetak objekta koji ima salu od 60 kvadrata, svlačionice ženske i muške, te sanitarni čvor i kaljavu peć, koja sve to greje.
Kako sad ima više vremena, ponovo se dohvatilo gitare, a onda osmelio da snimi u jednom ovdašnjem studiju CD sa svojih 11 kompozicija, od kojih je „Pesma o Bečeju„ svojevremeno bila himna „Majskih igara„, a i „Pesma o Tisi„ lepo je prihvaćena. Nije trebalo mnogo ubeđivanja da na CD stavi i šlagere koje je u mladosti pevao po igrankama: „Zvižduk u osam„, „Devojko mala„, „Sve moje jeseni su tužne„, „Kaži zašto me ostavi„... A kad su ga prijatelji pitali da li je naučio neku šansonu u zemlji galskoj, snimio je CD i s francuskim šansonama. Za proleće sprema novi CD.
-Meni je srce puno, posle tri sina imam, za sad, isto toliko unučića, muzika mi omogućava da odmorim dušu, a karate je hobi pretvorio u novo zanimanje. Malo je ko verovao da ću u 56. godini početi sve iz početka i biti uspešan. Ne tražim više od ovoga što imam. Tu je i moja Tisa, gde se Cuna i ja kupamo od ranog proleća do jesenjih dana. Imam sve, jedino mi ostaje da se molim da ovo potraje – filozofski zaključuje Petrićević.
Pokrovitelji porodičnih gnezda
Imao je Rale ponuda da se još neki klubovi usele u njegovu salu jer tokom dana zvrji prazna, ali ih je elegantno odbio.
- Ovo nije klasična sala gde se smenjuju razne grupe sportista već mesto gde se vežba po metodama koje smo osmislili Cuna i ja. Često je i jeftino porodično sportsko gnezdo. Pa, mesečna članarina je 1.000 dinara i svaki član našeg kluba ima pravo da radi u sve četiri sekcije. Drugi član porodice plaća 800, treći 600 dinara, a četvrti je dobrodošao za džabe. Dakle, četvoročlana porodica kod nas vežba za samo 2.400 dinara.
izvor: Dnevnik
{minipolls id="thisJoomlaInstallationWas" title="This Joomla! installation was..."}
Absolutely simple||
Reasonably easy||
Not straight-forward but I worked it out||
I had to install extra server stuff||I had no idea and got my friend to do it||
My dog ran away with the README ...
{/minipolls}
