Obećanje još od prvih supersoničnih letova bilo je da ćemo preko Atlantika leteti samo jedan sat. Taman kada se činilo da smo od ostvarenja tog sna dalji nego ikada, stigla je vest da je letelica na raketni pogon nad Norveškom dostigla brzinu od oko 9.800 kilometara na čas.
Optimistička predviđanja o brzini leta, podstaknuta posle isključenja britansko-francuskog aviona "Konkorda" iz avio-saobraćaja 2003. goodine, demantovala je nova letelica, koja je krajem prošlog meseca, u sklopu međunarodnog projekta "Hajfajer" (Hifire), dostigla gotovo neverovatnu brzinu.
Tajanstvena letelica, razvijena u sklopu eksperimentalnog programa "Hajfajer" - "Hypersonic International Flight Research Experimentation Program", krajem septembra lansirana je iz vojne baze u arktičkoj oblasti Norveške do visine od oko 350 kilometara, nakon čega je, vraćajući se nazad na zemlju, postepeno ubrzavala do brzine od osam mahova - 9.800 kilometara na čas.
Kako je javio britanski BBC, to je više nego dovoljno da se razdaljina od Londona do Njujorka pređe za manje od jednog sata. To je bio peti od devet planiranih probnih letova međunarodnog programa, u kojem između ostalog učestvuje i američka NASA, sa ciljem da se usavrši let hipersoničnom brzinom, za koju se smatra sve što je brže od pet mahova.
Obećanje o preletanju Atlantika za jedan sat često se ponavljalo još od 1947. godine, kada je Čarls "Čak" Jeger, pilot američkog vojnog vazuhoplovstva, zvanično probio zvučni zid u letelici X1, nakon što je izbačen iz bombardera B-29.
Počeo je period optimizma i u mnogim popularnim knjigama, magazinima i listovima se predviđalo da je period hipersoničnih putovanja na dohvat ruke čovečanstva. Tako se, podseća BBC, u knjizi "Supersonični transport" (Supersonic Transport) Irvina Stemblera iz 1965. godine, povodom brzine kojom je čovek prelazio Atlantik, navodi da je za taj podvig na drvenom brodu bilo potrebno 350 sati, na parobrodu 120, u dirižablu 60, u propelerskom avionu 12 i šet sati u avionu u vrlu bliskoj budućnosti, misleći na današnje mlaznjake.
Stembler je još tada primetio da je izgradnja supersonične letelice za vojne potrebe nešto sasvim drugačije od aviona koji bi bio korišćen u civilne svrhe, imajući u vidu velike temperaturne razlike, pritisak u kabini i ostale faktore koji su i danas izazovi.
To, međutim, nije sprečilo ljude da pokušaju i tako su ranih 60-ih godina prošlog veka britanska i francuska vlada počele da rade na projektu od kojeg će kasnije nastati čuveni "konkord". Taj avion trebalo je da bude pandan ruskom tupoljevu Tu-144 koji je izveo samo 102 komercijalna leta, posle dve fatalne nesreće, od kojih se jedna dogodila na Pariskom aeromitingu 1973. godine.
Ruski avion, koji su mnogi zbog njegove sličnosti sa "konkordom" nazivali i 'konkordski", izveo je svoj prvi probni let iznad Moskve 31. decembra 1968, dva meseca pre "konkorda", zbog čega je ipak upamćen kao prvi putnički avion koji je leteo brže od zvuka.
Sličnim projektima su se 60-ih godina bavili i Amerikanci, ali zbog nepredvidljivo visokih troškova, planovi "Nort ameriken avijejšena" (North American Aviation) i "Lokida" (Lockheed) nikada nisu zaživeli.
Ranih 60-ih "konkordu' je dato zeleno svetlo, a da bi se taj projekat sproveo zajednički su morali da ga finansiraju francuska kompanija "Aerospasijal" (Aerospatiale) i britanska "Britiš erkraft korporejšen" (British Aircraft Corporation).
Njihov konačni prototip je predstavljen u martu 1969. godine, kada je sa aerodroma u Tuluzu poletela "brza ptica" spuštenog nosa. Avion je zvanično počeo da obavlja komercijalne letove 1976. godine, sve do 2003. kada je penzionisan zbog velikih gubitaka koje je naneo francuskom "Er Fransu" (Air France) i britanskom "Britiš ervejsu" (British Airways) - jedinim kompanijama koje su ga posedovale.
Iako je ova letelica postavila mnoge rekorde, jednočasovni let od Londona do Njujorka za nju je bio nemoguća misija.
Najbrži let "konkorda" zabeležen je 1996. godine, kada je kapetan "Britiš ervejsa" Lesli Skot od Britanije do SAD stigao za neverovatnih dva sata i 53 minuta, najviše zahvaljujući vetru koji je tokom leta duvao u leđa aviona brzinom od oko 290 km/h.
Prema tadašnjim navodima medija, tokom ovog putovanja, od poletanja do sletanja, "konkord" ni u jednom trenutku nije leteo sporije od 2.075 km/h, odnosno prelazio je oko 1,6 kilometara na svake tri sekunde. Početak kraja ovog skupocenog aviona dogodio se 25. jula 2000. kada se, nekoliko desetina skundi posle poletanja sa pariskog "Šarl de Gola", srušio "Er fransov" "konkord" na letu 4590, usmrtivši svih 109 putnika i članova posade.
Svih 20 aviona povučeni su iz upotrebe tri godine kasnije zbog bezbednosnih rizika i ogromnih troškova.
Najbliži rekordu od jednog sata leta preko Atlantika bili su piloti američkog vojnog vazduhoplovstva koji su sa strateškim lovcem Lokid SR-71A "Crnom pticom" (Blackbird), sposobnim za brzine od preko tri maha, uspeli da Atlantski okean prelete za nepunik jedan sat i 55 minuta.
Ono što je izvesno je da će se, uprkos stalnim obećanjima, preletanje Atlantika putničkim avionom za jedan sat dogoditi sigurno, ali ne u bliskoj budućnosti, zaključuje Bi-Bi-Si.
(Tanjug)