Pol Oster: Zimski dnevnik

Pročitajte zapažanja i analizu knjige "Zimski dnevnik" Pola Ostera, koju je napisala Ljiljana Jovanov, profesorka književnosti iz Novog Bečeja

        Pol Oster se u knjizi Zimski dnevnik osvrće na svoje detinjstvo i na, njemu, najzanimljivije događaje koji su mu se dešavali tokom odrastanja. Obuhvaćen je period od njegove šeste godine, sve do trenutka kada počinje da piše ovaj roman. Iako naslov romana asocira na dnevnik, na konkretne događaje i tačne datume, pisac nas iznenađuje formom svog romana. Roman nije podeljen na poglavlja, nije podeljen na dane obeležene datumom, već je sve jedna haotična celina, baš kakvo je, bilo i njegovo detinjstvo i odrastanje koje je u samom romanu opisao. Dakle, roman ima više formu memoara, jer asocira na sećanja, na neke značajne događaje koji su mu se tokom života izdešavali i tada ostavili duboki trag. Međutim, svi dođaji obeleženi su godinom, pa možemo reći da je to neki vid dnevnika, mada ih pisac piše po sećanju.

        Kako sam već napomenula, roman je napisan kao jedna priča, bez podele na poglavlja, ali se može, u našoj svesti,  podeliti na tri dela. Prvi deo govori o Polovom detinjstvu i događajima sa kojima se prvi put susreće, emocijama koje prvi put oseća i o čulima kojima dozvoljava da ga obuzimaju. Misliš da ti se tako nešto nikada neće desiti, da je to jednostavno nemoguće, da si jedina osoba na svetu kojoj se ništa slično ne može dogoditi, a onda, jedno po jedno, sve počne da ti se dešava, baš kao i svima drugima. Tvoja bosa stopala na hladnom podu dok silaziš sa kreveta i krećeš prema prozoru. Šest ti je godina. Napolju pada sneg, grane drveća u dvorištu počinju da se bele. Govori sada pre nego što bude prekasno, i nadaj se da ćeš govoriti sve dok više ništa ne ostane da se kaže. Vreme ipak ističe. Možda za sada treba da ostaviš po strani svoje priče i da pokušaš da preispitaš kakav je to osećaj biti u ovom telu, od prvog dana do kog ti sećanje seže, pa do ovog današnjeg.

        Pisac svoja osećanja ne zanemaruje, naročito u ovom prvom delu knjige. On ih opisuje sa toliko detalja da ih i mi prosto možemo osetiti na svojoj koži. Svi događaji opisani su bez ikakvog prikrivanja, iskreno, prosto, toliko da mu se možemo diviti, uplašiti se, otvoriti sva čula i sa njim prolaziti sve što je opisao.  Svaki taj detaljan opis ne ostavlja bez reakcije, pogotovo kada pisac  stavlja akcenat na  povrede, bol, pa čak i smrt. Dakle, jedna intimna ispovest čoveka koji je još kao dete počeo da oseća suštinu života i realnost.

        Drugi deo knjige predstavlja nam pisca u njegovom periodu školovanja, studija, traženju posla i preživljavanju. U ovom delu vidimo koliko se puta pisac selio, koliko je gradova i država promenio i kako mu je život tada bio prazan. Promenom dvadesetak domova, Pol nije uspeo da pronađe svoj unutrašnji mir, već ga je život učio kako treba da se bori za bolje sutra, ne štedeći ga ni u jednom trenutku. Živeo je u domovima bez kupatila, bez osvetljenja, spavao u prašnjavim i prljavim krevetima. Retke su bile prilike kada je nailazio na lepe stanove u kojima se kratko zadržavao jer nije bio u mogućnosti da plaća kiriju.  Garsonjera na poslednjem spratu nekadašnje industrijske zgrade od deset spratova, u delu grada koji je danas poznat kao Trajbeka. Pod-podzakup, koji ti je prosledila nekadašnja devojka mog druga iz detinjstva. Sto dolara mesečno za privilegiju kampovanja u nekadašnjoj kancelariji za elektro-opremu, rupetini koja nikad nije bila planirana za život, i koja je donedavno služila kao skladište za umetnički atelje prekoputa. Lavabo sa hladnom vodom, ali bez kade, toaleta ili kuhinje. Trideset dve godine.

        Dakle, pisac ističe da ima trideset dve godine, a da ništa u životu nije uradio. U tom periodu, rastao se od prve

žene sa kojom je dobio sina. Stavlja akcenat na realnost, život koji živi, ne nadajući se boljoj budućnosti. Bio je sitna riba među piscima i nije bio zadovoljan svojim životom.

        Treći deo knjige pisuje Polovo zrelo doba, kada je već našao drugu ženu, koja je ispunjavala njegov život i bila mu oslonac za sve probleme na koje je nailazio. Sa njom je dobio ćerku i bio je srećniji nego ikada. Osećanja koja su ga tada obuzimala bili su strah od smrti sa kojima se izborio do tada već tri puta, jer su ta tri puta bila kobna po život. Prva dva po njegov, a treći i po život cele porodice. Voleo je da ustaje rano i gleda u noć razmišljajući o životu i smrti i tako dočeka jutarnje časove gledajući u svoju suprugu koja je bezbrižno spavala.

        Sećanja su glavna tema ovog romana. Tokom pisanja, Pol se priseća majke i oca koji su imali veliku ulogu u njegovom životu. Majke se seća sa divljenjem i velikim strahom i prazninom kada saznaje da je umrla. Oca se seća sa strahopoštovanjem i priča o njemu kao o nekoj sporednoj ličnosti koja je bila prisutna neko vreme u njegovom detinjstvu. Upravo ta bol, patnja i smrt koje čine nezaobilazne teme ovog romana vezane su za njegove roditelje koji su, jednim delom, zaslužni za ovaj roman.

         U samim pukotinama jedinstva tela i uma, Oster postavlja suštinska životna pitanja, otvoreno potkrepljena preživljenim, ličnim primerima. Njegovo sećanje odlazi duboko u prošlost, u vreme kada ga zapravo nije mogao imati, kao i u prostore u kojima se više gostovalo no što se živelo. Pol Oster, kao zreo čovek, i kao zreo pisac, minuciozno osluškuje svoje telo, ali i sve već izrečene i ispisane reči koje su ga dovele do zime sopstvenog života. Autorova priča je oštra, ponekad neprijatna u ogoljenosti, ali iskrena i hrabra.

Ljiljana Jovanov