Porodica Dunđerski spada u red najznačajnijih srpskih porodica u drugoj polovini XIX i prve polovine XX veka. Na teritoriju današnje Vojvodine došli su krajem XVII veka iz Višnjice (Hercegovina).Najpre su se naselili u okolini Subotice, da bi se u prvoj polovini XIX veka naselili u Srbobranu.
Temelje buduće ekonomske moći porodice postavio je Gedeon Geca Dunđerski(1808-1883).On je od svog oca Avrama nasledio nekoliko stotina jutara plodnih srbobranskih oranica. Posle revolucionarne 1848-1849.godine počinje još veće snaženje porodice.Prvo su kupljeni veliki posedi u Banatu i Bačkoj , zatim od porodice Semze kupljena su imanja u Kulpinu koji su nekada pripadali porodici Stratimirović. Imali su veoma dobro odnose sa tadašnjim episkopm bačkim Platonom Atanackovićem. Na osnovu ugovora iz 1866.godine episkop bački izdaje u arendu(zakup) 4475 jutara siriške pustare Gedeonu Dunđerskom. Ugovor je bio potpisan na šest godina, i trajao je od 1.novembra 1866.do 31.oktobra 1872.godine. Gedeon je bio u obavezi da plaća 35.000 forinti godišnje na ime zakupa zemlje , Zakup je plaćao u dve rate, prva je dospevala 21.aprila a druga 26.oktobra.
Gedeon Dunđerski je 1876.godine testamentom podelio svoju imovinu.Zemlju u srbobranskom ataru nasledio je stariji sin Aleksandar a mlađi Lazar dobija posede u Kulpinu i Kamendinu. Lazar je nasledio i trgovačke poslove od svog oca i zahvaljujući svojoj preduzetničkoj aktivnosti krajem XIX veka postaje najbogatiji Srbin u Južnoj Ugarskoj.
Najmlađi Aleksandrov sin Bogdan(1862-1943) je jedan od najznačajih iz porodice Dunđerski. Srednju poljoprivrednu školu svršio je u Beču. Nije želeo da nastavio dalje školovanje. Dosta je putovao po Evropi i svoje znanje iz poljoprivrede još više proširio.Vraća se kući i na porodičnom imanju primenjuje nove tehnologije u poljoprivrednoj proizvodnji. Nakon očeve smrti nasledio je imanja u srbobranskom i starobečejskom ataru. U periodu od 1910-1918.godine bio je poslanik u Ugarskom parlamentu.
Sa velikim oduševljenjem je primao vesti o uspehu srpske vojske u Velikom ratu. Veliku sreću nije mogao da sakrije ni kada je srpske vojske ušla u Stari Bečej 15.novembra 1918.godine. Pod tim utiskom kao i najavom održavanja Velike narodne skupštine, piše prvi testament.
Testament je napisao 10(23) novembra 1918.godine. U trenutku pisanja Bogdan Dunđerski poseduje 1274 jutra i 1202 kvadratni hvata obradive zemlje, gotovinu, vrednosne papire, salaš i gospodski dom,(dvorac), kuću u centru Starog Bečeja.
Bogdan Dunđerski je želeo da se nakon njegove smrti formira zadužbina: “Celu ovu moju ostavinu ostavljam i naimenujem kao fundaciju za večita vremena pod imenom „Zadužbina Bogdana Dunđerskog“ u korist prosvete pravoslavnih Srba u srpskoj pravoslavnoj mitropoliji Sremsko Karlovačkoj. Na moju kuću u Starom Bečeju kao na obadva glavna majura u Staro Bečejskom Hataru ima se napisati vidnim slovima nadpis srpskim jezikom “Zadužbina Bogdana Dunđerskog“"
Posle njegove smrti zemlja bi se davala u zakup. Prednost pri dobijanju Bogdanove zemlje imaju “pravoslavni Srbi Sentomašani, a posle njih istoverni Staro Bečejci i ostali.“ Rukovodstvo zadužbine će plodne oranice davati u zakup najboljim ponudama. Dobijenim sredstvima Zadužbina bi bila u obavezi da školuje đake iz siromašnih srpskih porodica. Njegova volja je bila da se školuje po dva studenta na bogosloviji, medicini, filosofiji, književnost ili kako se to tada nazivalo „nauka o Srbima“ slikarstvu,poljoprivredi, dva učenika koji bi išli na zanat i po jedan na arhitekturi i mašinstvu, kao i dve studentkinje na bilo kom fakultetu.
U testamentu je naveo ko će činiti patron zadužbine. Zadužbinom su trebali rukovoditi: mitropolit karlovački, episkop bački, rektor karlovačke bogoslovije, direkotor Zavoda Save Tekelije, predsednik srpskog pravoslavnog društva „Privrednik“ iz Zagreba, predsednik novčanog zavoda Srpske banke u Zagrebu, predsednik književnog društva Matice srpske kao i četiri člana koje će Patron izabrati iz redova, trgovaca, ekonoma, zanatlija i naučnika.
Pored brige o školovanju srpske dece rukovodstvo Zadužbine je trebalo Bogdanovoj sestri Sofiji Veselinović koja živi u Ženevi za života godišnje isplaćivati 20 000 kruna. Ukoliklo nije za života podigao kapelu na imanju patron zadužbine je bio u obavezi da istu podigne i za tu namenu Bogdan Dunđerski je nemenio 100 000 kruna. Sobarici Mariji Piskor iz Virja (Hrvatska) u znak zahvalnosti na vernost u slžbi ostavlja 30 000 kruna, i nameštaj iz kuće u centru Starog Bečeja. Veliku imovinu je namenio Mari Dinaški rođenoj Plavšić-Đalinac iz Mola, Njoj je ostavio 60 jutara zemlje, celokupni nameštaj iz druge kuće u centru Starog Bečeja, stan u dvorcu. Ikonu Svetog Đora ,rad akademsnog slikara Uroša Predića ostavlja srpskom muzeju u Beogradu ,jedan njegov portret ostavlja patronu zadužbine a drugi crkvenoj opštini u Srbobranu.
Testament kao svedoci su potpisali dr Ivan Vlahović advokat, Jovan Stepanov sveštenik dr Paja Martinović advokat (stipendista Zadužbine baronice Jović) i Vojin Pavlović.
Stvaranjem nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca kralj Aleksandar je 1919.godine započeo agrarnu reformu. Na udar se našla i zemlja Bogdana Dunđerskog. U dva navrata 1919. I 1932.godine oduzeto mu je skoro 1000 jutara obradive zemlje. Razočaran u kralja razočarao se i u duhovnu vlast koja ga nije podržala da sačuva svoje veliko imanje. Zbog toga menja testament 1920 i 1932.godine.
Krajem 1934.godine započinje razgovor sa novosadskim advokatom Aelsandrom Močom, tadašnjim predsednikom Matice srpske, oko pisanja novog testamenta. U januaru 1935.godine Moč je doneo nacrt novog testamenta. Konačnu verziju novog testamenta Bogdan Dunđerski je potpisao 23. marta 1940.godine, a 17.aprila iste godine testament je dostavio Matici srpskoj.
Na početku drugog testamenta Bogdan Dunđerski ističe svoje nezadovoljstvo Agrarnom reformom i sprskom pravoslavnom crkvom. Svoju imovinu je stekao radom „za razliku od onih velikih poseda koji su od strane Austro Mađaraskih vlasti davane tuđinskoj gospodi kao nagrada za „usluge“ učinjene vlastodršcima protiv našeg srpskog pravoslavnog naroda“. Smatra da je Agrarna reforma trebala da obuhvati te posede a ne one gde su, kao što je on, do poseda došli napornim radom. Bio je veoma ljut i na vodeće ličnosti srpske pravoslavne crkve koji ga nisu podržali u nameri da osnuje zadužbinu. Razočaran u kralja, pravoslavnu crkvu a najverovatnije i pod uticajem advokata Aleksandra Moča svu svoju imovinu ostavlja Matici srpskoj sa obavezom da osnuje „ZAKLADU BOGDANA DUNĐERSKOG, BIVŠEG VELIKOG POSEDNIKA STARO BEČEJSKOG I SRBOBRANSKOG“ Po njegovoj želji Matica Srpska je dužna da na njegovom imanju osnuje Poljoprivrednu akademiju.“Nastavnivnici Akademije moraju imati fakultetsko osposobljenje za nastavnike i moraju biti Srbi pravoslavne vere“. Polaznici Akademiju mogu biti samo Srbi iz Vojvodine(Bačka, Banat, Srem i Baranja). Polaznici škole moraju imati svršenu srednju školu, da su iz siromašnih porodica i u potpunosti zdravi. Za vreme školovanja stanovali bi u kućama na Bogdanovom imanju, imali bi obezbeđen besplatan smeštaj,ishranu, i džeparac.Na Akademiju bi mogli biti primljeni i studenti koji potiču iz dobro situiranih porodica ali bi oni plaćali svoj boravak.
Sobarica Marija Piskor je od 1906.godine živela u Bogdanovoj kući u centru Starog Bečeja. U testamentu ističe da je svojom „odanošću, vernošću i vrednoćom zaslužila moje potpuno povernje“. i do kraja njenog života može slobodno da uživa u kući a Matica srpska je u obavezi da joj mesčeno isplaćuje 5000 dinara mesečno. Marija Piskor je bila u obavezi da i dalje savesno održava kuću.
Bogdan Dunđerski bio je izuzetno plemenit prema svojim radnicima. Naime, odredio je ovdašnjeg lekara dr Ljubomira Borotu da vodi računa o zdravlju radnika, i za tu uslugu Matica srpska će mu mesečno plaćati 1000 dinara.
Nakon smrti Bogdanove, Matica srpska će biti u obavezi da od članova upravnog i književnog odbora izabere rukovodstvo Zadužbine.
To rukovodstvo će se zvati „Starateljstvo Zadužbine Bogdana Dunđerskog“ . Predsednik Stareljstva će uvek biti predsednik Matice srpske.Zadatak Starateljstve je da vodi brigu o celokupnoj imovini , finansijama. Mandat Starateljstva će trajati sve do smrti legatora Marice Piskor, kada će rukovođenje Zadužbinom preuzeti kolegijum nastavnika. Pravlnik o radu Zadužbine izradiće Matica srpska.
Iako razočaran u poglavare pravoslavne crkve on ipak ne zaboravlja pravoslavlje i ističe želju“ kao pravoslavni Srbin želim da mi se po obredima moje svete crkve priredi skorman, ali dostojan ukop“ i dodaje „i tom prilikom nek se podeli mestnoj sirotinji bez razlike vere i narodnosti pet stotina dinara“.
Testament je potpisan u prisustvu advokata Miloša Vlahovića, dr Emila Lazaića opštinskog lekara, dr Gligorije Čolaković, specijaliste ginekologa, dr Ljubomir Borota.
Bogdan Dunđerski umro je 3.novembra 1943.godine. Po njegovoj volji sahrana je bila skormna. Aleksandar Moč, predsednik Matice
srpske, je 9.novembra obavestio novosadskog agrnoma Petra Krstića da je postavljen za ekonoma na posedu Bogdana Dunđerskog. Imao je pravo da boravi u nameštenoj sobi u dvorcu. Pored toga pripadalo mu je 20 kg brašna mesečno,besplatan ogrev i jedna svinja godišnje. Početkom novembra 1943.godine procenjeno je da pokretna imovina vredi 327 157.penga. Na imanju se bilo 14 krava, 7 junica, 8 teladi, 4 vola , 220 svinja, 27 konja od kojih je 9 bilo slepih, 11 je bilo starih od 9-15 godina.
Na žalost volja Bogdana Dunđerskog nije zaživela. Najpre fašistička okupacija a posle oslobođenja komunistički režim su sprečili da se vizija veleposednika ostvari.
Dragiša Slavić
