Svako od nas, odraslih, ponekad poželi da bude sam neko vreme. Tu potrebu imaju i deca, čak i sasvim male bebe.
Psiholozi kažu da, ako ne može da ostane samo, dete očigledno zavisi od okoline. Njegovo ponašanje je uglavnom takvo da pokušava da na sebe skrene pažnju odraslih, što vremenom postaje navika koja prerasta u karakternu osobinu.
Dete treba naučiti da bude samo, što nije nimalo jednostavno. U početku, može da bude u istoj prostoriji, ali da se igra svojom omiljenom igračkom, uz prijatnu muziku. Kada se zaigra, ne treba ga prekidati, a kada procenite da može da ostane samo - napustite prostoriju na neko vreme.
Krevetac je prvi lični prostor koji beba ima, ali je dobro da on zadrži svoju osnovnu namenu - da služi za spavanje. Ukoliko je beba nakon buđenja mirna i ne doziva plačem da je neko uzme, trebalo bi je ostaviti u krevecu izvesno vreme. Isto važi i za uspavljivanje, posebno tokom dana. Prisustvo majke ili druge osobe drži bebu budnom i odlaže spavanje.
Ogradica je pravo mesto za igru. Čak i sasvim malu bebu, od dva-tri meseca, možete po nekoliko puta u toku dana da ostavljate samu na kratko, do pet minuta, u ogradici.
Za rani uzrast su pogodne igračke koje vise iznad glave i pokreću se uz muziku, a za stariji - da budu na dohvat ruke. Tako se beba navikava da boravi u ogradici, u kojoj kasnije provodi više vremena.
Pošto je u ogradici podloga čvrsta, svakako je pogodnija od vašeg kreveta. On ne pruža adekvatne uslove, jer je dušek mekan, tako da beba ne može da se odupre rukama kako bi se odigla od podloge, i u tom položaju manipulisala igračkama.
U ogradici će dete početi i da puzi, pre nego što ga stavite na pod. Da ima predstavu o veličini prostora kojim vlada, videćete kada se u prvim danima puzanjem kreće samo na ograničenom prostoru koji poznaje. Najčešće je to tepih, a tek nakon nekoliko dana počinje da silazi sa njega i istražuje preostali deo sobe.
Tek kada dobro upozna sve ćoškove prostorije u kojoj provodi najviše vremena, krenuće u hodnik, i dalje - u "osvajanje" čitavog stana. Prvi izlasci na nepoznatu teritoriju traju kratko, a beba se vrlo brzo vraća u "svoj lični prostor", gde se oseća sigurno.
Ako dete nema svoju sobu, obezbedite mu poseban kutak u zajedničkom prostoru. Dajte mu njegovu prostirku, policu ili kutiju za igračke... Neka to bude njegova "teritorija", gde ostali nemaju pristup.
Ovo je naročito važno ako imate više dece: svako od njih mora da ima "sopstvenu teritoriju", gde će da se oseća sigurno. Na taj način, dete uči da postavlja granice - pre svega svoje, ali i da poštuje tuđe. Tako će razumeti kada mu budete objašnjavali da ne treba da uzima tuđe igračke bez pitanja.
Da bi naučilo da poštuje tuđe granice, neophodno je da ima svoje vlasništvo, svoje mesto za stolom, lični pribor za jelo, nešto od odeće što samo ono nosi, igračku koja je samo njegova.
Kuća, dvorište, vikendica - mesta su u okviru kojih dete treba da zna koji je prostor samo njegov, kako bi moglo da ga organizuje prema svojim potrebama.
Ako pomislite na svoje detinjstvo, verovatno vam se javlja slika nekog "posebnog" mesta, gde ste bili okruženi svojim omiljenim stvarima, kao i osećaj sigurnosti koji ste imali boraveći na tom mestu, pa osigurajte isti osećaj svom detetu.
Da biste bolje razumeli kako se dete oseća u velikom prostoru, zamislite da živite u stanu gde je sve desetostruko veće, kao da ste u ogromnom tržnom centru, u kojem pokušavate da nađete svoj mir i zaspite. Tako je i detetu u prostoru koji je za vas normalan.
Da bi to nekako prevladalo, dete pravi "svoju kućicu" od prevrnutih stolica, čaršava prebačenih preko stočića, zavlači se ispod stola - i tamo se igra, provodi vreme u ćoškovima, ograđeno nameštajem.
Deca takve stvari rade instinktivno, da bi se postepeno navikla na prostor u kome žive, a koji je napravljen po meri odraslih. Važno je da roditelji shvate ove potrebe dece i ne sputavaju njihove aktivnosti, naročito da im ne zabranjuju da se na ovaj način igraju, jer prave nered.
Danas za to postoje namenski napravljene "kućice" i "šatori", mada i obična kartonska kutija od frižidera ili veš mašine može da bude adekvatna zamena za njih. Često je i bolja opcija, jer podstiče dečju kreativnost. Dajte mališanu praznu kutiju, i on će da je pretvori u zamak, podmornicu, svemirski brod... Pustite ga da uživa sam u svojoj "građevini", ali ga s vremena na vreme obiđite i proverite da li je sve u redu.
(MONDO/Yumama)
