Dejan Atanacković Luzitanija

Analizu romana "Luzitanija", autora Dejana Atanackovića, napisala Ljiljana Jovanov, profesorka književnosti iz Novog Bečeja.   

       Luzitanija je roman koji u našu književnost donosi nešto sasvim novo- alegorijsku priču ispričanu na više načina, kroz nekoliko radnji koje se dešavaju na jednom mestu. Iako, na prvi pogled, deluje da je pisac samo nabacao više priča, ipak se u samoj srži romana pokazuje da njegove priče zaista imaju značenje, i to simbolično značenje prepuno stvarnosti i fikcije.

        Radnja romana je smeštena u ustanovu za duševno obolele, u vreme Prvog svetskog rata, gde početak i kraj imaju sasvim drugačiji smisao, gde su i razmišljanja drugačija i gde priča upravo prelazi iz stvarnosti u fikciju. To je jedan svet u kome su svi isti, ravnopravni i sudbinski obeleženi. Njihovi životi se svode samo na jednu tačku-Luzitaniju, mesto koje pruža utočište ili nesreću, zavisi kako čitalac shvata. Ili ćemo ga shvatiti kao savršenstvo ili kao brod koji tone i sve odnosi.

        „Ova kuća“, kaže sa izvesnim ponosom, „samo je jedan od oblika koji se od njenih delučitelj ova može sklopiti.Znate, ja sam je projektovao. Nekada, pre no što sam bespovratno sišao s uma, bio sam cenjeni matematičar. Ta je kuća višeznačni objekat, i višeznačno je tumačenje njenih delova. Naime, poznajući određeni sled oznaka, ovi se drveni fragmenti mogu naizmenično složiti tako da, sem kuće tvore brod ili pozorište.“

        U ovom pozorištu glavnu ulogu imaju političari, doktori, učitelji koji vode svoj narod onako kako misle da je najbolje- ili im čine uslugu ili ih vode u propast. Sa druge strane, narod, tj. ostali žitelji ove ustanove veruju da je taj put jedini pravi put i slepo prate svoje vođe. Dakle, sa jedne strane ovo je jedno utopijsko mesto, idealizovano i savršeno, a sa druge,  ovo mesto nije ništa drugo do haos i košmar.

        Radnja romana je dosta komleksna, slobodno možemo reći zahtevna. Čitalac mora biti apsolutno u samoj radnji. Dakle, potrebno je čitati polako i sa razumevanjem, jer je svaki red ovog romana priča za sebe. Piščevo pripovedanje je jednostavno, tj. bez epiteta i ukrasa, što možda u nekim momentima i otežava čitanje, jer sve postane nekako sivo i jednolično. Međutim, kako čitalac seže dublje u samu radnju romana, otvaraju mu se novi vidici koji ga mame na dalje čitanje.

        Šta je Luzitanija? Odgovora bi bilo koliko stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti nekom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.