Intervju sa Agneš Đukičin, direktorom Narodne biblioteke Novi Bečej
Narodna biblioteka u Novom Bečeju jedan je od nosećih stubova kulture u našoj opštini. Kroz mnogobrojne književne večeri, izdavačku delatnost i raznolike druge sadržaje ova institucija kulture decenijama stvara i oblikuje kulturni život Novog Bečeja. Upravo ovo je i bilo povod našeg razgovora sa Agneš Đukičin, direktorom ove ustanove.
U proteklim godinama, pred novobečejskom publikom predstavila su se mnoga velika imena naše književnosti. Čija gostovanja biste izdvojili kao posebno značajna? Kako odabirate koga ćete pozvati da se predstavi?
U principu, uređivačka politika nam je takva da svi oni koji dobiju NINovu nagradu budu naši uvaženi gosti. U poslednjih osam godina je to tako i, obično, to književno veče bude jedno od najposećenijih ili najznačajnijih. To, svakako, ne znači da se tokom godine neće pojaviti neko ko je napisao jako dobru knjigu, a, eventualno, nije dobio NINovu nagradu. Prošle godine Dragan Velikić, ove godine Ivana Dimić, ali, prošle godine je bio i brilijantni Miomir Petrović. Njih troje bih izdvojila kao posebno bitne u skorije vreme. Takođe, pre četiri godine, gostovao je i David Albahari, potom, Filip David, kog takođe ne smemo zaboraviti.
Ipak, činjenica je i da su najčitaniji pisci nekih malo lakših žanrova. Tako da je književno veče Jelene Bačić Alimpić prošle godine, što se publike tiče, bilo, možda, i najposećenije. Ljudi su dolazili iz Kumana i Miloševa, a čak je bilo slučajeva i da su dva puta dolazili, budući da se termin pomerao. Pravo je reći da je ona, kao i Ljiljana Habjanović Đurović, imala odlično posećeno književno veče.
Naravno, nikako ne smemo zaboraviti ni prezentaciju knjige Olivere Skoko, “Korčulanski đir”, početkom avgusta kada je publici predočeno jedno pravo mediteransko veče sa svim ukusima i mirisima i punim doživljajem Mediterana.
Da li su i neki autori iz našeg neposrednijeg okruženja su imali priliku da održe književno veče pred Novobečejcima?
Takvo je bilo, recimo, književno veče Miloša Latinovića i njegove knjige “Sa pogrešne strane reke”. Ta tematika Prvog svetskog rata i sudbine naših, vojvođanskih Srba koji su se u jednom trenutku našli “sa pogrešne strane reke” je nešto što je Latinović obradio u svojoj knjizi, ali time se bavio i Viktor Škorić u svojoj zbirci eseja o Dušanu Vasiljevu “Magle, noći i žice”. Što se poezije tiče, imali smo i gospođu Anicu Garić i našeg Miloša Galetina čije knjige smo “Brod u sećanju” smo mi i izdavači.
Pored književnih večeri, Narodna biblioteka organizuje i druga dešavanja iz oblasti kulture...
Da, pa, prošla godina je bila interesantna i u pogledu toga što je, prema mom mišljenju, jedna od najboljih izložbi u Novom Bečeju bila organizovana. To je bio Slobodan Vuković i njegova izložba slika “Vivere non necesse, navigare necesse est”.
Isto tako, ove godine smo imali i koncert Zoltana i Ildiko Čanji sa svojim učenicima. I, zaista, mislim da je maksimalno iskorišten i galerijski i dvorišni prostor. Naravno, ne smemo zaboraviti ni bogate sadržaje namenje deci gde su nam gostovali i Uroš Petrović, Ljubovije Ršumović, kao i, u okviru Pesničke štafete, Pero Zubac.
Ne bih zanemarila ni programe na mađarskom jeziku. U saradnji sa Jokai Mor, mi smo pravili programe i osvrte na velikane mađarske književnosti. Sada malo menjamo praksu i pozivamo gospođu Ildiko Lovaš koja je jedna od najznačajnijih predstavnica književnosti na mađarskom jeziku u Vojvodini danas. Ona je institucija za sebe. A kod nas će prezentovati svoju knjigu “Rozsaketrec” u petak (19. maj prim. aut.)
Kakvi su planovi za budućnost? Koga biste voleli da vidimo u novobečejskoj biblioteci, a ko još nije bio?
|
Biblioteka kao izdavač i Gradovi u fokusu
Vezano za izdavačku deltanost biblioteke, direktorka Đukičin se osvrnula i na taj aspekt bibliotečkog rada. “Bitno je naglasiti da smo u okviru projekta Grad u fokusu dobili mogućnost da budemo izdavači još četiri knjige. Ljudi često misle da smo mi ti koji finansiramo izdavanje neke knjige. To nije tako. Neko drugi da novac, a mi obezbeđujemo ISN broj i javljamo se kao izdavači jer verujemo da ta knjiga treba ugleda svetlost dana” rekla je Agneš Đukičin, dodavši i da se na ovaj konkurs javilo šesnaest autora različitih žanrova iz Novog Bečeja i okruženja. “Sastanak članova žirija biće u ponedeljak. Odlučili smo da ćemo pesnike, sve koji su se javili, da objedinimo i da izdamo jednu zbirku pesama. Napravićemo izbor od svakog autora po nešto. A ko će ova preostala tri autora biti videćemo posle sastanka u ponedeljak” zaključila je direktorka naglasivši da se malo kasni budući da su rezultati trebali da budu aprila, ali je usled velikog interesovanja prisitiglo mnogo rukopisa, te je bilo potrebno vreme da se sve knjige podrobno pročitaju. |
Volela bih da naglasim jednu činjenicu: jako je teško planirati unapred. Mi ne znamo ko će za dva meseca objaviti knjigu. Kod nas je sve, nekako, vezano za Sajam knjiga i autori se, uglavnom, i predstavljaju na Sajmu. Ipak, bude i tokom godine izuzetno dobrih i izuzetno popularnih knjiga i to je nešto što ne može da se planira.
Za letnje mesece, potrudiću se da izađem u susret našim čitaocima koji za taj period opuštanja, leta žele neke malo lakše note. Recimo, to bi bio Siniša Ubović, lajf kouč ili Vesna Dedić koja je izrazito tražena. U svakom slučaju, neko ko je hit pisac i ko je rado čitan.
Sa druge strane, već duže vreme traju dogovori i sa Miljenkom Jergovićem. On je sam književni vrh ne samo kod nas, nego i u regionu. Svaki ozbiljan čitalac zna ko je Miljenko Jergović i ako bismo to uspeli ove godine mislim da bi to bio najveći uspeh i kruna moje karijere.
Zbog čega baš Jergović?
Miljenko je vrhunski pisac. Citirala bih Antu Tomića koji je u jednoj od svojih knjiga napisao satirično pismo kardinalu Bozaniću gde on moli da ovaj interveniše kod vlasti da se Miljenko Jergović strpa u zatvor na nekih dvadesetak godina bez pristupa olovci i hartiji jer je to jedina šansa da Ante Tomić postane najveći živi hrvatski pisac.
Šalu na stranu, to je ono najbolje, najkvalitetnije na ovim prostorima što se piše, izdaje i radi. Sa njim sam se srela negde marta meseca u knjižari “Zlatno runo” u Beogradu sa kojom imamo odličnu saradnju i putem koje i ostvarujemo značajne kontakte sa piscima. Ostalo je na tome da ćemo se dogovoriti i ja se zaista nadam da ćemo imati i razumevanja, ali i finansijsku podršku da mi iznesemo jednog Jergovića.
Koliko novobečejska publika ima razumevanja za ovakve sadržaje koji, ipak, zahtevaju i, u tom smislu, edukovanog posetioca? Da li Vas brine posećenost takvih književnih večeri?
Ja bih tu cititrala moju, nažalost pokojnu, prijateljicu, Zagorku Jegdić, nekadašnju direktoricu Doma kulture, koja je u jednom trenutku rekla kako se na početku svoje karijere jako sekirala oko toga koliko će nešto biti posećeno, a onda je shvatila da onaj ko želi i ko treba nešto da čuje, taj će i doći. I ja mislim, da ako mi istaknemo reklamu da će Miljenko Jergović biti u Novom Bečeju dana tog i tog da će odziv biti dobar jer Novi Bečej ima svoje intelektualno jezgro i mi ove knjige koje donosimo, ne donosimo da bi one krasile zidove. One jesu čitane, možda ne koliko i neke druge, ali jesu čitane. Dobri pisci s razlogom imaju svoju čitalačku publiku. Ne bi oni bili najbolji da publika to ne prepoznaje. Jergovića ne moramo da preporučujemo, on je preporuka sam za sebe.
Ali, kakvo je stanje u pogledu kulture čitalaštva, konkretno, u Novom Bečeju? Stiče se utisak, gledajući sa strane, da značaj biblioteka odumire i da se sve manje čita.
Mislim da je to jedno opšte mesto koje je strašno pogrešno. Ljudi koji nikada ne idu u biblioteku govore o tome da se ne ide u biblioteku. Oni koji ne čitaju govore da je nečitanje jedna opšta pojava. To nije tačno. Mi u Novom Bečeju imamo 1042 čitaoca u našoj opštini registrovanih. Za jednu simboličnu članarinu od 500 dinara godišnje vi dobijate pristup fondu od oko 60.000 knjiga. Otkada radimo sa Zlatnim runom imamo, itekako, bogatu ponudu.
Ali, stvar je u tome, da, recimo, u manjim mestima, čitava porodica čita na jednu karticu. I rekla sam: dajte ljudima da čitaju. Nije važno. Nema para da plati? Ne mora da plati. Ali, neka se čita! Svrha knjige je da bude čitana.
Biblioteka ne gubi značaj i to se može videti i po posećenosti naših književnih večeri. Nikada se nije dogodilo da gledalište bude prazno. U svakom slučaju, galerija koja prima šezdeset ljudi, gotovo uvek je puna.
Šta biste vi kao bibliotekar i lingvista i, ranije, profesor jezika, preporučili nekome da pročita? Šta je to što se, prema vašem mišljenju, mora pročitati?
Apsolutno uvek preporučujem Ljudmilu Uljicku i njenu knjigu “Danijel Štajn, prevodilac”. To je moja omiljena knjiga i... Sve je rečeno.
