U četvrtak, 13. aprila, novobečejska publika imala je priliku da uživa u izuzetnoj pozorišnoj predstavi "Od raja do beznjenice", čiji autor je magistar Zoran Subotički.
Predstava namenjena igranju u ambijentu i intimnoj atmosferi govori o tragičnoj ljubavi Jelene Lenke Dunđerski i Laze Kostića. Ova priča, iako poznata skoro svima na ovim prostorima, razvila se pred našom publikom na suptilan, ali, bez sumnje, maestralan način. Od prologa u kom Bogdan Dunđerski diktira svoje zaveštanje, preko Lenkinih i Lazinih dijaloga ispunjenih željom i strašću, a sputanih društvenim normama, pa, sve do tragične smrti Lenkine, publika je netremice pratila tok radnje. Mnogi uzdasi su se oteli u gledalištu kada su Laza i Lenka zaplesali, a gotovo da nijedno oko nije ostalo suvo kada je sudbina zauvek razdvojila njih dvoje. Kaže se da konac delo krasi i, zaista, ovoga puta i jeste bilo upravo tako. U poslednjem delu, bolom ophrvani Laza Kostić (u tumačenju izvrsnog Ervina Hadžimurtezića) na kolenima i u suzama govori stihove pesme "Santa Maria della Salute". Iza poslednjeg sloga poslednje reči u poslednjem stihu ostala je samo tišina za kojom je usledio gromoglasni aplauz koji je glumce izveo na i više nego zasluženi bis.
"Sam pojam beznjenica nalazi se u pesmi Santa Maria della Salute. To je kovanica Laze Kostića i ona označava život bez nje. Ostati bez nje – beznjenica" objasnio je Zoran Subotički govoreći o samom nazivu svog dela. On je istakao i da je sam ambijent u kome se izvodi veoma bitan. "Reč je o predstavi koja se igra u kaštelima, dvorcima, palatama... U zdanjima od kulturno-istorijskog značaja. Dakle, ne igra se u pozorištima i na pozorišnim daskama kao ambijentima. Ona predstavlja deo nečega što ja nazivam "dvorska kultura Vojvodine". Govorimo o vremenu u kome se jedan građanski sloj ove naše Vojvodine formirao unutar, pre svega, Austro-Ugarske carevine, kasnije i Kraljevine Jugoslavije". Predstava "Od raja do beznjenice", u stvari, deo je jednog većeg projekta koji je magistar Subotički nazvao "Čudesni svet Dunđerskih". "Ono što su ti ljudi za dva veka bivstvovanja na ovim prostorima ostavili iza sebe zaista jeste čudesno. Čudesan je njihov ekonomski potencijal koji su oni ostvarili i ostavili iza sebe. To njihovo ekonomsko nasleđe. Graditeljsko nasleđe. Novi Bečej ima jedan dragulj, a to je sam dvorac koji je Lazar Dunđerski ostavio svojoj kćeri Milki kao miraz. Imamo pet takvih dvoraca, imamo njihove kuće u sedam, osam opština Vojvodine, kuće u Budimpešti, u Beču. Imamo njihovo najvažnije nasleđe, njihovo duhovno nasleđe koje sam ja nazvao "sazvežđe Dunđerskih". Oni su oko sebe okupljali umne ljude onoga doba, podržavali ih, bili im mecene" rekao je Subotički ističući da su Dunđerski cenili i razumeli ljude poput Laze Kostića, Jovana Jovanovića Zmaja, Tesle i Pupina. On je posebno istakao da se od Dunđerski može mnogo naučiti i danas. Autor je ukazao na to da je ova porodica dva veka sticala svoj imetak, ali da se za sve to vreme borila i zalagala i za srpski nacionalni interes ne zaboravivši svoju pripadnost srpskom narodu čak ni u vreme života pod Austro-Ugarskom.
Novica Blažin, direktor Doma kulture, iskazao je veliko zadovoljstvo što je ova predstava gostovala u kod nas. On je istakao i da je sama tematika veoma aktuelna kod publike. "Priča o ljubavi Lenke Dunđerski i Laze Kostića, nama dobro poznata, i danas popularna tema jer je nedavno bilo ekranizovano. Sad se prikazuje serija, bio je do juče film, a sada je u Novom Bečeju i na daskama koje život znače" rekao je direktor Blažin. On je dodao i da je, u nedostatku kamerne scene za ovakav tip predstave, predstava izvedena u prostoru Tiske akademije akvarela što ovom izvođenju daje još jednu notu izuzetnosti.
