Iz Novog Miloševa, iz tog banatskog blata, vinuo se Ranko Žeravica do brojnih košarkaških zlata
Kada neko sa životnim iskustvom od 84 godine, od čega 66 u čarobnoj igri pod obručima, smogne snage i nađe vremena da napiše kapitalno delo u kojem, pored niza zanimljivosti iz života punog događaja, ima briljantnih delova posvećenih struci, onda je to sveobuhvatni životni i košarkaški priručnik. Zahvaljujući atraktivnom prezimenu jednog od najpriznatijih svetskih košarkaških trenera delo je nazvano „Žeravica svetske košarke“, gde se u podnaslovu „kazivanja Ranka Žeravice“ sve otkriva. Znajući da je Ranko čitavog svog života, pogotovo od kako se bavi trenerskim poslom koji ga je proslavio, nesebično prenosio znanje svima koji su želeli da to bogatstvo upijaju, onda je bilo i očekivano da jednog dana tako što uradi. Ali, nije ga bilo lako, kako tvrdi priređivač knjige Milutin Pavlović – Luta, ubediti da se lati pera i vrati sećanja unazad tolike godine. Imresivno deluje i to što Ranko, bez obzira na godine, s lakoćom i primetnim zadovoljstvom prisustvuje promocijama svog prvenca ovakve vrste. Istina, napisao je on stranice i stranice programa rada, svakog treninga pojedinačno, brojnih predavanja na raznim stručnim seminarima, dao je nebrojane izjave posle utakmica, a u karijeri ih je zvaničnih bilo oko 3.000, zatim brojne intervjue posle rezultatskih uspeha, ali ovo je nešto sasvim drugo. Iako to ne kazuje, verujemo da i iz ovih promocija izvlači neke zaključke, koje će, nadam se, u nekoj novoj knjizi napisati.
Posle Beograda i Novog Sada, što je bilo očekivano, promocija knjige je održana u Kikindi, Novom Miloševu i Novom Bečeju. S razlogom. U Novom Miloševu je rođen, u Kikindi kao gimnazijalac počeo je da igra košarku, a u Novom Bečeju je doživeo lepe trenutke u ranoj mladosti. Iz tog banatskog blata vinuo se Ranko Žeravica do brojnih košarkaških zlata
- Uvek sam u svojim objašnjenjima početka moje trenerske karijere govorio o tome kako sam 1952. godine počeo u beogradskom Radničkom - započinje sećanje Ranko Žeravica. - Klub nije imao novca da plati trenera, pa smo ih, uslovno rečeno, pozajmljivali iz drugih ekipa. A oni nisu mogli uvek da dođu na treninge ili da putuju sa nama na utakmice.Igrači su došli do zaključka da više ne ide tako. Sećam se, igrali smo u Vršcu i u putu smo vodili ozbiljan razgovor posle kojeg smo došli do zaključka da ja treba da vodim ekipu. Ne znam da li sam se nametnuo kao dobar igrač i kapiten, ali smo pobedili. Sećam se zatim da naš trener nije mogao sa nama da ide na turnir u Beč, gde sam bio igrač, kapiten i trener. Sve utakmice smo dobili i to je bio moj prvi internacionalni uspeh.
Trajalo je to pune dve godine. Bio je igrač i trener istovremeno. Mnogo puta su ga u Radničkom ubeđivali da treba da ostavi igranje i započnem trenersku karijeru, ali je on voleo da igra. A onda je došla 1954. godina i kvalifikacije za ulazak u Prvu ligu, koje su igrane u Skoplju. Prve dve utakmice su momci s Crvenog krsta lako pobedili. Treća utakmica rezultatski nije bila bitna, pošto je ulazak u prvoligašku konkurenciju već bio izboran, i igrači su se po kišom nakvašenom terenu opustili. Videvši kako igraju, Ranko je skinuo trenerku i ušao u igru s namerom da im pokažem kako se igra.
- Odmah sam napravio korake, zatim pogrešno dodao loptu, onda šutirao i lopta je promašila obruč, od dva slobodna bacanja nisam pogodio nijedno, pa sam opet napravio korake i zatražio sam taj-aut. Naravno, izmenio sam sebe i rekao igračima: „Sad ste videli kako ne treba da se igra, a nadam se da ćete vi meni pokazati kako treba“. To je bio trenutak kada sam završio igračku karijeru i započeo isključivo trenersku. Trenirao sam dve, ponekad i tri ekipe Radničkog -priseća se sagovornik kako je profesionalno počeo da se bavi trenerskim poslom.
Međutim, promocije u tri banatska mesta vratila su mu sećanja unazad ili na početak, zavisno s koje vremenske distance se gleda.
- Jesam u Radničkom započeo pravu trenersku karijeru, ali moj pravi trenerski početak bio je u rodnom Novom Miloševu. Igrao sam košarku u Kikindi, a tokom letnjih školskih ferija, kada su bili završeni žetelački radovi u polju, okupljao sam drugare na tek uređenom igralištu u osnovnoj školi. Učio sam ih prvim koracima pod obručima. I devojke su se zainteresovale za košarku. Počeli smo da igramo i utakmice. Pošto sam vodio treninge, normalno je bilo da vodim i utakmice. A gde smo mogli prvo da gostujemo, nego u susednom Novom Bečeju. Kako je ovde bilo osvetljeno igralište u školi, bili smo česti gosti i od tada me vežu lepe uspomene za ovu varoš kraj Tise.
Pitoma „panonska princeza“ bila je mamac za naprednog derana iz sela koje nije ležalo na reci. Jednog avgustovskog dana došao je da se opusti. Prešao je skelom reku i na suprotnoj, peščanoj plaži uživao u čarima Tise i sunca. Kupao se i sunčao, a kada su po podne stigli drugari i pitali ga da li bi ih pojačao u večernjoj utakmici protiv prvoligaša Železničara iz Ljubljane, odmah je pristao.
- Voleo sam da igram, a tada sam baš bio u formi, jer sam mnogo trenirao u mom Novom Miloševu. Na toj utakmici sam dao više od polovine koševa za Novobečejce. Bio je to, stoji zapisano, jedan od mojih zapaženijih igračkih uspeha. Dalji moj igrački, a kasnije i trenerski razvoj opisan je u knjizi - ispričao je Ranko Žeravica.
Najdraža priznanja
Dobio je Ranko Žeravica brojne nagrade i priznanja s brojnih takmičenja, a i odlikovanja iz raznih zemalja gde je radio. Međutim, bio je uskraćen za olimpijska odličja, zlato iz Moskve 1980. godine i srebro iz Meksika 1968. godine, pošto su do skoro važila pravila da olimpijske medalje primaju samo igrači, a ne i treneri. Nedavno je ta nepravda ispravljena. Igrači koje je trenirao uručili su svom strategu obe medalje.
- Sa velikim zadovoljstvom i još većim iznenađenjem primio sam medalje. Zaista nisam znao za taj gest igrača. Ponosno ih sada nosim sa sobom na relaciji Beograd – Saragosa i ne ispuštam ih - s primetnim osmehom na licu priznao je Ranko svojim zemljacima Novobečejcima.
izvor: Dnevnik