"Žena ima pravo da stane na gubilište; u istoj meri ona mora imati pravo da stane i na govornicu"
Olimpija de Guž, Deklaracija o pravima žene i građanke (1791)
Ovo je priča o životu, priča o borbi i, nadasve, priča o ženi koja je svoj život posvetila pronalaženju istine, pomirenju i međusobnom opraštanju. Priča o ženi koja je skoro od “samog gubilišta, stala na govornicu” i govorila jezikom srca.
Ne možemo birati poreklo, vreme i mesto rođenja, niti možemo uticati na istorijske promene, jedino što možemo da uradimo je da sve vreme budemo ljudi - pravedni i nesebični, te se neprestano truditi da utičemo na budućnost, lepšu i svetliju...
Na svečanoj sednici Skupštine opštine Bečej uručene su godišnje nagrade, a plaketu za borbu u otkrivanju istine o žrtvama pogubljenih u Srbiji u tragičnim dešavanjima 1944 -1945. godine i za ukidanje kolektivne krivice dobila je Julia Teleki. Priznanje su joj uručili predsednik opštine, Vuk Radojević i predsednik Skupštine opštine, Knezi Peter.
„Najteže je uspeti u svom selu. Osećam se ponosno i srećno. I dalje ću raditi na promociji mira, tolerancije i pomirenja“, poručila je Julia Teleki, dobitnica godišnje nagrade opštine Bečej za 2014. godinu.
|
Kako ističe kustos istoričar Nemanja Karapandžić, pozivajući se na arhivsku i muzejsku građu, “Rat je doneo velike promene u stanovništvu sreza Stari Bečej. Okupacija je počela 13. aprila 1941. godine, ulaskom mađarske okupacione vojske. Odmah je počeo masovni teror, hapšenja, ubijanja i progoni, sve u cilju da se na nasilan način izmeni etnička struktura stanovništva. |
Julia Teleki (Júlia Teleki) je rođena je 1944. godine u Čurugu. Imala je svega 10 meseci kada joj je otac streljan, kao i mnogo pripadnika mađarske nacionalnosti, a preživeli nisu imali ni tu “privilegiju” da odaju počast najmilijima i da se poslednji put pozdrave sa njima. Julia, njena majka, deda po majci, dve sestre i brat, zajedno sa preživelim stanovnicima, januara 1945. godine odvedeni su u logore i proglašeni ratnim zločincima. Imovina im je zaplenjena i za svagda su bili prognani iz svojih prebivališta. Tek oktobra 2011. godine, Viši sud u Novom Sadu uručio je Julii Teleki rešenje o rehabilitaciji njene porodice.
U logoru su spavali na podu, a jedina hrana tih osam meseci im je bio mleveni kukuruz. Mnogo, mnogo ljudi se tada razbolelo i preminulo, daleko od doma, daleko od civilizacije, u mračnom i zlosutnom logoru. I sama Julia je bila toliko bolesna, da ju je sveštenik koji je bio sa njima blagoslovio, misleći da su joj dani odbrojani. No, ona je, zahvaljujući igri sudbine, sreći, ili čudu, preživela ove surove uslove. 
Po izlasku iz logora, krajem septembra 1945. godine, Julija i njena porodica, s obzirom na to da su bili prognani iz svog rodnog kraja, odlaze u Bačko Petrovo Selo na jedan salaš. Tamo su njena majka, stariji brat i sestra odmah počeli da rade. Julia se sa setom i tugom priseća siromaštva i teških životnih uslova – nedostatka hrane, petroleja, lekova.... Seća se kako su jedva sastavljali kraj s krajem, ali se seća i majčinih priča o nemilim događajima i zloj sudbini koja ih je sve zadesila. Petogodišnja devojčica je već tada želela da se vrati u svoj rodni kraj, da vidi kuću u kojoj je rođena, da vidi gde joj je otac sahranjen.
Julia je odrasla, udala se, rodila dva sina i doselila se u Bečej. Radila je mnogo i vredno – od najtežih fizičkih poslova da bi potom završila daktilografski kurs koji joj je omogućio kurirski rad, rad u blagajni i posao knjigovođe. Ono što je, prema njenima rečima, najviše uticalo na njen dalji rad i “aktiviranje” jesu sukobi na prostorima bivše Jugoslavije koji su počeli 1991. godine.
Jedan sin je tada služio vojsku na Kosovu, a drugi (stariji) je dobio poziv da ide na ratište, te je decembra meseca i otišao sa puškom na ramenu u Hrvatsku. Tada je Julia, zajedno sa drugim ženama, majkama, čiji su sinovi bili na frontu, po prvi put "podigla glas protiv rata".
Udruženje "Pokret za mir Vojvodine" - ogranak Bečej na čelu sa Juliom, je bilo među prvima koje je pomagalo izbeglice koje su pristizale u bečejsku opštinu, delilo im hranu, odeću i druge potrepštine.
U Julii se sve više javljala želja za promovisanjem mira, za govorima i pisanjem o toleranciji, protiv rata i mržnje, te je sve češće slala i objavljivala svoje tekstove u novinama. Tada su počele i prve pretnje, koje je nisu pokolebale, nego su joj dale još veću snagu da istraje na svom putu.
Upravo tada, dok je besneo rat u Hrvatskoj, Julia se na predloge svojih najbližih kandidovala i postala poslanik u Skupštini AP Vojvodine. Prvi put je na toj poziciji bila od 1992. godine do 1996. a drugi put od 2000. do 2004. godine.
U pokrajinskom parlamentu je imala pravo da priča na mađarskom jeziku, što je ona koristila maksimalno i uvek se trudila da podseti poslanike na toleranciju, na lepotu multietničkog života u Vojvodini i suživota sa pripadnicima različitih nacionalnih grupa. Poslanici su s početka izbegavali njene govore, da bi je na kraju - prihvatili. Julia je, između ostalog, pisala otvorena pisma protiv rata Veljku Kadijeviću – generalu armije Jugoslovenske narodne armije i saveznom ministru odbrane SFRJ od 1988. do 1992. godine, kao i Slobodanu Miloševiću - predsedniku Republike Srbije (1989 — 1997) i Savezne Republike Jugoslavije (1997—2000).
U tom periodu Julia počinje i svoje intenzivno istraživanje, traganje za nestalima i prikupljanje imena ubijenih u mestu koje se nalazi na desnoj obali Tise, u severnom delu šajkaške regije – rodnom Čurugu. Nedugo zatim objavjuje svoju prvu knjigu “Pogled u prošlost” sa imenima ubijenih Mađara. Njena druga knjiga “Tražim očev grob” je bila svojevrsni nastavak prve knjige, da bi 2007. godine objavila naslov “Gde su grobovi”. U međuvremenu su joj se javili mnogi pojedinci i pomagali joj u pronalaženju imena nestalih. Većina njih, prema rečima Julie, nije imalo ništa zajedničko, čak se nisu ni poznavali međusobno, ali su svi pričali istu priču koju su, baš kao i ona čuli od svoje majke, ili bake..
Dok je bila poslanica, 1994. godine, Julija je, povodom pedesetogodišnjice streljanja svoga oca, uputila pisano pitanje parlamentu u kojem je tražila dozvolu da poseti mesto gde su 1944. godine sahranjeni ubijeni civili, ali je dobila negativan odgovor uz obrazloženje da istoričari još uvek ispituju verodostojnost podataka. 
Julia je sa šačicom ljudi ipak otišla do Čuruga, do poljane gde su bili pokopani njihovi najmiliji i postavila krst na kojem je pisalo “Našim očevima 1944-45”. Od tada, svake godine u isto vreme ovde je održavana komemoracija, na kojoj je prvi put 2002. prisustvovao i predsednik Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine, Miroslav Mrnuštik, a 2011. venac su položili i predstavnici Memorijalnog društva “Racija 1942”. Krstove i kasnije postavljene spomen ploče u više navrata su oštetili i porušili nepoznati počinioci. Poslednji krst su postavili 2011. godine sa namerom da čuva sećanje na mađarske žrtve do postavljanja trajnog i dostojnog spomenika.
Ova zamisao se ostvarila, kada je na mestu krsta, 26. juna 2013. godine podignut spomenik, koji je finansirala Vlada Srbije. Spomenik su zajednički otkrili Tomislav
Nikolić predsednik Republike Srbije i Janoš Ader predsednik Republike Mađarske. To se ostvarilo tokom zajedničkog naklona dvojice predsednika, koji je simbolizovao istorijsko pomirenje dva naroda. Juliu su tada pozdravila oba predsednika, zahvalivši joj se na nesebičnom zalaganju i trudu u pronalaženju istine i promovisanju mira i tolerancije.
Julia trenutno završava svoju četvrtu knjigu “Slike iz života”, koju će objaviti tokom 2014. godine, a koja će biti svojevrsna biografija, te prikaz njene neprekidne želje i borbe za otkrivanjem istine. Knjiga će govoriti o njenim protestima protiv rata, promociji ravnopravnost i jednakost među ljudima.
Za svoja zalaganja Julia je dobila brojna priznanja i nagrade. Prva na spisku je “Pál Teleki díj” u Budimpešti 2008. godine, te 2009. u Subotici “Aracs-díj”, zatim nagrada u Senti “Árpád Fejedelem díj”, pa Mađarska – “Arany Búzaszem Díj”. Usledilo je priznanje u Segedinu za istraživački rad, s obzirom na to da je Julia član udruženja “Vajdasagi helytörténeti kutatok” (Istraživači vojvođanske lokalne istorije), te nagrada u Subotici – “Kalapis Zoltán díj” i jula 2014 godine “Zrínyi Ilona-díj”.
Godišnjom nagradom opštine Bečej za 2014. godinu, Julii je odato priznanje za višedecenijsku borbu u otkrivanju istine o žrtvama pogubljenih u Srbiji 1944 -1945. godine, kao i za ukidanje kolektivne krivice.
Ne možemo birati vreme u kojem smo rođeni, ali možemo birati sebe u tom vremenu.Postoji samo jedna rasa - rasa čovečanstva, postoji samo jedna religija - religija ljubavi, postoji samo jedan jezik - jezik srca.
Tilmann Moser
Julia kaže da je bilo i više nego teško ići putem koji je sama odabrala, a posebno kada se uzme u obzir činjenica ili okolnost da je – žena, i to Mađarica, pripadnica nacionalne manjine u Srbiji.
I pored svega, Julia kaže da bi ponovo izabrala isti put i podseća da je najvažnije vaspitanje, te suočavanje sa istinom, upoznavanje i prihvatanje prošlosti svih naroda sa kojima živimo u zajednici jer ćemo jedino tako imati budućnost.
“Treba naučiti opraštati i pomiriti se”, poručuje ova vedra, hrabra, čvrsta i istinoljubiva žena, koja je imala ogromnu ulogu u ostvarivanju prava, ne samo nacionalnih manjina, već i otkrivanju istine i ukidanju kolektivne krivice.
Autor: Tijana Janković
