U društvu lažova ne isplati se mnogo biti iskren, kao što ni u društvu iskrenih ne možemo dugo opstati kao lažov, i u oba slučaja na ispitu je vrednost istine
Laganje je veština koju vrlo rano stičemo, kažu psiholozi, već u trećoj godini života. U kojoj meri se njom u životu koristimo zavisi od mnogo faktora, a novo istraživanje pokazuje da je danas u modernom društvu laganje sve raširenija pojava, kao i to da su ljudi sve veštiji u tome. Osim toga, mnoge laži koje izgovorimo nikada i ne budu razotkrivene, dodaje se u istraživanju, a u životu se prosečno izvučemo čak sa 85 odsto laži koje kažemo.
Zapravo, danas je, po mišljenju stručnjaka, jedno od najtežih pitanja, šta je to istina? Ako uzmemo da ona postoji u više oblika i da se svako drži neke svoje istine, koja je drugačija od nečije, onda sigurno svi na neki način dodajemo pravoj istini nešto što je laž. Mnogi psiholozi tvrde da ne postoji osoba koja priča samo istinu, i da je laganje nešto što svi na neki način umemo da koristimo u životu, ali je bitno u kojoj meri to radimo, kao i težina laži koju izgovaramo.
Ali ako živimo u svetu u kom su svi najvažniji životni aspekti zasnovani na nekom poverenju, i ljubav, i prijateljstvo, i karijera, zašto onda ljudi, ipak, lažu? O tome kolika je cena laganja, zašto je u modernom društvu ova pojava vrlo raširena, u čemu je razlika između štetnih i korisnih laži, za “Život plus” govori psihoterapeut Jelenom Orlandić.
- Laganje nije nova pojava, ljudi su oduvek lagali, ali jeste tačno da moderan način života podstiče laganje, i da ubrzan tempo i vrednosti koje se promovišu kao najveće imaju značajan doprinos u tome koliko lažemo. Moderan život u svim svojim oblicima, bilo da je u pitanju posao, romantične veze, prijateljstva ili porodica, od nas zahteva da budemo savršeni, uspešni, ostvareni, da u svemu uvek pobeđujemo i da budemo na vrhu.
Tako, na primer, na poslu, ukoliko napravimo grešku preti nam otkaz, u vezama ćemo, ukoliko ne izgledamo savršeno i ne trošimo ogromne količine novca i vremena na svoj izgled, veoma često naići na odbijanje. Ima onih koji uvode dodatno visoke standarde za svoje poslove, prijatelje, potencijalne partnere, pa čak i porodicu. I ukoliko oni nisu zadovoljeni, osoba će biti okarakterisana kao gubitnik, neuspešna i neadekvatna. Najčešće su ti standardi vrlo površni i prezentovanje sebe se uzima kao kompletna slika. I ljudi, pod pritiskom okoline i toga da moraju da budu najbolji, lako podležu rešenju kao što je laž. Lažemo u vezi sa svim da bismo se predstavili kao dovoljno dobri, nesvesni da kriterijume toga šta je dovoljno dobro postavljamo sami.
* Psiholozi kažu da je laganje veština koju vrlo rano razvijamo u životu, od čega zavisi koliko ćemo i dalje tome pribegavati. Da li je to uticaj vaspitanja, okruženja, društva...?
- Lagaćemo onoliko koliko smo naučili da nam se to isplati. Veoma rano u detinjstvu naučimo se toj veštini, međutim, u kojoj meri ćemo to nastaviti da radimo, zavisi od toga koliko smo dobiti iz te laži imali, kao i koja je bila cena koju smo za tu laž platili. Vaspitanje, makar u tom ranom periodu, veoma je važno i zahvaljujući njemu utvrđujemo vrednost laži. Roditelji koji strože kazne svoje dete zbog laži, daće mu veću motivaciju da u budućnosti govori istinu. Međutim, ukoliko se na laž gleda popustljivo, naučićemo da iz laži imamo više dobiti nego štete i nastavićemo da koristimo to kao strategiju, jer se ispostavlja da ona vredi. Međutim, vaspitanje je samo prvi korak. Okruženje i društvo takođe imaju velikog uticaja na to koliko ćemo kasnije u životu lagati. Ukoliko se laž u nekoj oblasti ili u nekom periodu našeg života pokaže kao relativno uspešna strategija, pribegavaćemo joj svaki put kada procenimo da ćemo imati koristi iz nje. U društvu lažova ne isplati se mnogo biti iskren, kao što ni u društvu iskrenih ne možemo dugo opstati kao lažovi.
MUŠKE I ŽENSKE LAŽI
Poznato je da se muškarci i žene razlikuju i u tome kako i zbog čega lažu. Koje su to najčešće muške, a koje ženske laži?
- U modernom svetu, laži koje govore muškarci i žene sve se manje razlikuju. Ipak, istraživanja pokazuju da muškarci lažu malo više, i da ih zbog toga manje grize savest. Ne treba previše generalizovati i deliti laži na muške i ženske, ali, u nekom opštem posmatranju, muškarci više lažu o svojim uspesima, o tome koliko su popili i na temu prezentovanja sebe kao uspešnog u poslovnom i profesionalnom svetu, dok žene više lažu o svom izgledu i količini potrošenog novca. Razlika ne leži toliko u sadržaju samih laži već više u tome kako ih muškarci i žene pokazuju, odnosno kojim neverbalnim signalima odaju svoje laži. Važno je pomenuti i to da su žene bolje u čitanju neverbalnih signala, pa će lakše uhvatiti drugu osobu u laži od muškaraca. Naravno, sve ovo ne treba shvatati kao apsolutnu istinu, svi smo osobe za sebe, nezavisno od pola, i neko će u laganju, ali i u registrovanju laži biti bolji, a neko lošiji. Na kraju je, ipak, najbolje razvijati svoje veštine u pravcu istine, a ne laganja. Mada tako ne deluje na prvi pogled, više se isplati.
* Psiholozi tvrde da su laganju često sklone nesigurne osobe koje imaju i nizak nivo samopoštovanja...
- To je u velikoj meri tačno, jer ukoliko ne verujemo sebi, teško da ćemo znati vrednost istine. Ako ne znamo ni sami šta je naša lična istina, nećemo moći ni da je prezentujemo drugima. Osobe koje su nesigurne i koje imaju nisko samopoštovanje, osećaju veliku potrebu da to na neki način nadoknade, da kompenzuju ono što im nedostaje. Ukoliko to ne mogu da postignu u realnosti, a taj je cilj teško ostvarljiv, jer vodi tome da se vrtimo ukrug, pokušaće da to sprovedu na nivou fantazije, odnosno laganjem. Mnogo je lakše, bar na prvi pogled, izgovoriti laž, reći da ste u nečemu uspeli, nego da priznate kako ste doživeli neuspeh koji šalje poruku – nisi dovoljno dobar, a to je veoma teško priznati drugima. Zato nam se laž, posebno onda kada su male šanse da u njoj budemo uhvaćeni, čini kao dobro rešenje. Kada sebe predstavljamo u društvu, težićemo da ta slika bude najbolja moguća, a ako su to osobe sa kojima nismo posebno emotivno bliski, lagaćemo lakše i sa manje griže savesti.
* Poznato je da laži mogu biti i štetne i korisne, u čemu je razlika?
- Suštinski, svaka laž je štetna po nas same. Svaki put kada lažemo okrunimo jedan mali deo svog samopouzdanja, jedan mali deo nas i prodamo ga, veoma jeftino, a ono što dobijemo zauzvrat je privremeno olakšanje. Međutim, u životu se dešavaju i situacije kada nije poželjno reći istinu. Postoje laži za koje verujemo da će druge sačuvati od povređivanja, i da će im biti lakše i lepše ako čuju slatku laž nego gorku istinu. Iz svake laži imamo određenu korist, ali i određenu štetu. Korist može da bude veoma raznolika, od materijalne, preko emotivne, pa do toga da istinom izbegavamo da nekoga povredimo. Šteta od laganja je, međutim, gotovo uvek ista. Osim rizika da u laži budemo uhvaćeni, ona nas uvek košta jednog dela sebe. Svaki put kada nismo iskreni, kada lažemo druge, time na određeni način lažemo i sebe.
* Ako je to što govorimo korisna laž, da li je ona uvek i opravdana i ispravna?
- Korisna laž zapravo ne postoji, ali nekada je korist od nje, bar na prvi pogled, veća od štete. Opravdanje za laž je uvek tu, jer svi imamo neki razlog da lažemo kada to činimo. Opravdanost laži doživljavamo kao trenutno olakšanje, izbegavanje lošeg ishoda, postizanje neke dobiti za sebe koju ne bismo mogli da ostvarimo istinom, ili čak izbegavanjem krivice. Krivica je težak teret i laganje može izgledati kao nemerljivo lakši teret "za poneti". Problem je samo u tome što je to privid, i što sve dolazi sa svojom cenom, pitanje je samo čime i kada ćemo tu cenu platiti. S druge strane, laž nikada nije ispravna. Uvek postoji način da se kaže istina, samo je pitanje načina. Uvek možemo da budemo iskreni, ali da tu istinu saopštimo na lep način, polako, smireno, staloženo, tako da druga strana uvidi da smo iskreni sa najboljom namerom. Nekada ta druga strana može da ne prihvati istinu, ali to je cena koju će ona da plati.
* Mnoge priče i iskustva pokazala su da je ponekad bolje slagati, nego reći istinu...
- Ovo zavisi od ugla iz koga posmatramo izgovorenu laž. Možda je najbolja metafora za laganje u književnosti i umetnosti „prodavanje duše đavolu“. Svoju dušu, odnosno ono što mi suštinski i autentično jesmo, ono što je naša srž, ono od čega se sastojimo, a to je, zapravo, istina, ona krajnja istina o tome ko smo, menjamo, odnosno prodajemo za različite privremene dobiti, materijalne ili emotivne, potpuno je nebitno. I na taj način prevarimo, odnosno slažemo sebe. Ukoliko od nekoga dobijemo emociju, ljubav, koja je bazirana na lažima koje smo izgovorili, ona će opet biti laž. Jer ta osoba onda voli privid nas kojim smo joj zamaglili realnost, a ne onaj naš stvarni, iskreni i pravi lik. Teško je živeti sa lažima, jer sve ono što one pokrivaju je naše iskustvo, to smo mi, a sa sobom živimo 24 sata dnevno. Laž usporava i zamagljuje realnost, a što smo od nje dalji to nam je teže. Suština je u tome što će, pre ili kasnije, takvo ponašanje doći na naplatu. Ono će početi da utiče na vaše odnose, a posledično i na vaš celokupan život, pa čak i na zdravlje. I, na kraju, sve ono što lažima dobijemo, sve koristi koje lažima postignemo, opet će biti isto to – laž.
* Šta su to "bele" laži?
- To su one laži koje smatramo bezazlenim, malim, za koje verujemo da nikome ne škode i koje su sa najboljom namerom. Slagaćemo prijateljicu da joj suknja dobro stoji, dete da nismo poneli novčanik pa ne možemo da mu kupimo slatkiš, a zapravo znamo da će pokvariti ručak, prijatelja da je utakmica bila dosadna jer nije na vreme nabavio karte. Ovakve laži deluju nam nevažno, sporedno, i kao da time činimo dobro. Međutim, one, zapravo, to nisu, mada su im posledice najmanje. Ipak, drugarica se može naljutiti na nas i osećati loše što je ceo dan išla u nečemu u čemu izgleda loše, naše dete neće se naučiti samokontroli i neće naučiti kako da prihvati ograničenja i pravila, a naš prijatelj će ostati lenj i propustiti još mnogo zadovoljstava u životu.
* Prema brojnim istraživanjima, pokazalo se kako mnogi pokreti onih koji lažu mogu da se prepoznaju. Šta je to karakteristično u ponašanju tela onih koji ne govore istinu?
- Najčešći signal je izbegavanje kontakta očima, i to je prvo što ukazuje na neiskrenost. Sledeći znak je način govora – promena u visini tona glasa, mnogo zamuckivanja i poštapalica, kao i neobičan govor tela - premeštanje s noge na nogu, naglašeno mahanje rukama, podizanje ramena, prinošenje ruku ka licu, drugim rečima, ako osoba deluje nervozno ili joj je neprijatno. Još jedan od znakova može biti bledilo ili crvenilo lica i ubrzano treptanje. Naravno, niko ne može sa sigurnošću da kaže da li neko govori istinu ili ne. Umesto da se oslanjate na specifično ponašanje, hvatanje nekoga u laži je najlakše ako znate njegovo normalno ponašanje. Kada se ponašanje naglo promeni, verovatno je to trenutak kada izgovara laž.
* Ako laganju u nekoj dozvoljenoj meri pribegavaju svi, da li ovakavo ponašanje može postati navika i postati patološko?
- Patološko laganje je laganje bez određenog cilja, bez ikakve očigledne koristi, a često je i štetno po samog izvršioca. Osoba koja ima problema sa patološkim laganjem izgovara laži svakodnevno, u velikim količinama i jako ubedljivo, kao da izgovara čistu istinu. Smatra se da patološko laganje nije pod uticajem svesti, i da se odvija nekontrolisano i impulsivno. Osobe koje to rade veruju u svoje laži kao da su stvarne i ne smatraju da imaju problem. Mada osobu koja patološki laže to može dovesti u neprijatnu situaciju, impuls ka lažima izgleda ima funkciju da je bar neko vreme prikaže u što boljem svetlu i poveća njeno inače veoma nisko samopuozdanje. Ipak, ono nije navika, jer ne dolazi iz svesnog i ne nastaje zato što često lažemo, već ima neke druge, dublje, nesvesne uzroke.
izvor: novosti.rs
