Završeno ovogodišnje obeležavanje velike racije u Bečeju
U gradskom pozorištu u Bečeju, 29. januara, održana je zvanična svečanost kojom je još jednom odata počast i pomen nevinim žrtvama velike, novosadsko-šajkaške racije koja se desila januara 1942. godine na teritoriji Bačke. Kao što je naš portal već izveštavao, u petak, 27. održana je komemoracija Bečejcima koji su stradali tog kobnog januara, dok je večerašnja svečanost dostojan završetak ovogodišnjeg pomena.
Prisutne predstavnike vlasti autonomne pokrajine Vojvodine, lokalne vlasti, predstavnike Srpske pravoslavne crkve i publiku, 
pozdravio je Dragan Tošić, predsednik opštine Bečej, koji je još jednom ukazao na strahote koje su se desile tih dana i na potrebu da se ovi nemili događaji pamte kroz godine, da se i za sedamdeset i pet godina i dalje podsećamo užasa i strahota rata. Svoj govor on je zaključio rekavši da je „ovo veče posvećeno senima svih nevinih žrtava kojima se večeras klanjamo“.U ime autonomne pokrajine Vojvodine, prisutne je pozdravila Snežana Sedlar, potpredsednica pokrajinske skupštine. Ona je podsetila da ponovo svedočimo o velikom zlu i da zločine nismo i nikada i nećemo zaboraviti. „Kao ljudi moramo praštati, ali ne smemo zaboraviti“, zaključila je Sedlarova.
Vladan Simić, protojerej i sekretar Eparhije Bačke, podsetio je Velika racija zločin koji se graniči sa genocidom, pa tu granicu i prelazi. Prema njegovim rečima: „Naša je dužnost da se sećamo svih stradalih u našim molitvama i da ih ne prepustimo zaboravu“. On je ukazao i na potrebu da se borimo protiv pokušaja relativizacije ovakvih zločina i njihovog izjednačavanja sa kaznama koje su sustigle učinioce ovih gnusnih dela. „Ljudi ubijeni u raciji, ubijeni su samo zato što su bili Srbi, Jevreji i Romi, bez ikakve druge krivice“, zaključio je Simić.
U okviru svečanosti, predstavljena je i knjiga arhimandrita Jovana Radosavljevića „Racija i logori u Bačkoj za vreme Drugog svetskog rata“. Prisutnoj publici, knjigu je predstavio protojerej Milovan Miodragović. Govoreći o delu, istakao je odličan presek političkih prilika u Evropi neposredno pred Drugi svetski rat, ali je ukazao i da to nije ključno za razumevanje smisla ovog dela. U vezi s tim, on je citirao samog autora koji u knjizi i kaže da rat nikome ništa dobro nije doneo, a na to je dodao i da jednako koliko žalimo žrtve, treba da žalimo i zločince. Pored toga što su žrtve sačuvane od zaborava u knjizi, otac Milovan kaže i da su: „imena žrtava upisana u knjigu života i življi su u Carstvu Nebeskom nego njihovi dželati“. Pored ove dimenzije, on je naglasio i da knjiga u sebi sadrži i integralni tekst besede vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I koju je ovaj održao na Dunavskom keju neposredno posle bombardovnja 1999. godine. Svoje izlaganje o ovom istoriografskom delu on je zaključio rečima: „sve što potomci ubijenih mogu da zaborave, ubice mogu da ponove“.
Svečanost je završena prikazivanjem kratkog dokumentarnog filma „Deca besmrtnosti“. Ovo dokumentarno ostvarenje nagrađeno je na 21. međunarodnom filmskom festivalu u Omsku nagradom „Zlatni Vitez“ 2012. godine. Kroz vrhunsku režiju i potresnu naraciju potomaka žrtava, ali i svedoka događaja koji su se odigrali ledenog januara 1942. godine veoma živo se javljaju slike od kojih se ledi krv u žilama. Strah, užas žrtava i beskrajna tuga potomaka ostavili su snažan utisak na bečejsku publiku koja je po završetku projekcije dugo sedela u tišini pod utiskom viđenog.
