Knjiga je vrednija od svih spomenika ukrašenih slikama, reljefom i duborezom, jer ona sama gradi spomenike u srcu onog ko je čita. – Egipatski zapis
Narodna biblioteka u Novom Bečeju broji oko 70 hiljada knjiga. O tome, kao i činjenicama kako i kada je nastala naša biblioteka, o čitanju, književnim večerima i izdavanju knjiga smo popričali sa direktorkom Narodne biblioteke Agneš Đukičin.
-Kako je nastala naša biblioteka?
Narodna biblioteka Novi Bečej je jedna od najlepših i najstarijih biblioteka u Vojvodini. Prvi put se spominje u novinama Serpskim, časopisu za udoževstvo, književstvo i modu, pod nazivom „Kasina“. „Kasina“ su bila mesta gde su tadašnja gospoda odlazila popiti kafu ili neko osvežavajuće piće i pritom čitala novine. Tu su se ljudi počeli okupljati i razmenjivati knjige. Kasnije se pojavljuje „Čitaonica“. Svako udruženje, koje je držalo do sebe, počev od sportske omladine, mladih zadruga, školskih biblioteka i škola su imale svoje „Čitaonice“. Harkovski univerzitet je imao svoju čitaonicu.
Do jednog pravog objedinjavanja knjižnih fondova na srpskom, mađarskom i nemačkom jeziku je usledilo tek tamo 60-tih godina prošlog veka.
Profesionalci za stručnu obradu knjiga, sistematizaciju i katalogizaciju su 1957. godine počeli obrađivati knjige i mi smo tada dobili prvu građansku biblioteku koja je objedinila knjige na sva tri jezika. Iz ovih razloga je jako teško odrediti koja je najstarija knjiga u našoj biblioteci. Naravno da mi imamo starih i vrednih knjiga koje se čuvaju na specijalnom mestu i ne izdaju se na korišćenje. Među njima je i stari Révai lekszikon na mađarskom jeziku u 20-ak tomova.
Što se knjižnog fonda biblioteke tiče, a mislim i na ogranke, on ove godine broji oko 70 hiljada knjiga, s tim da možemo napomenuti da u zadnjih 10 godina, koliko sam ja direktor ove ustanove, broj knjiga koji mi “zanavljamo”, svake godine je oko hiljadu.
Knjige inače nabavljamo iz sopstvenih sredstava, a pošto smo korisnici opštinskog budžeta, svake godine imamo jednu određenu svotu za kupovinu knjiga. Pored ovoga, najveći broj knjiga dobijamo od Republike Srbije preko bibliotekarskog otkupa knjiga, na osnovu veličine biblioteke, broja čitalaca. Ove godine smo imali jednu inovaciju u sistematizaciji odabira knjiga, uglavnom po izdavačima. Ranije je bio odabir iz domena nauke, iz domena književnosti i dečije književnosti. Mi faktički najveći broj knjiga dobijamo na ovaj način, ali svake godine i konkurišemo na konkursu u Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu, gde dobijamo jednu skromnu sumu, sa kojom na Sajmu knjiga kupujemo knjige.
-Kako vršite odabir knjiga?
Biblioteka jeste mesto gde se skupljaju informacije, zato mi moramo biti u toku, prilikom odabira. Ovo je jedno malo mesto i mi 
moramo imati literaturu iz različitih oblasti. Što se nabavne politike tiče, trudimo se biti jako ažurni i agilni u odnosu na materijalne mogućnosti koje imamo na raspolaganju. Trudimo se zadovoljiti sve potrebe naših čitalaca, bez obzira što je to u današnje vreme dosta teško, pošto je izdavaštvo postala jedna velika grana biznisa. Postoji jedna hiperprodukcija knjiga i interesovanja ljudi su različita, zato je potrebno osluškivati šta ljudi žele da čitaju. Mi kod odabira knjiga jako obraćamo pažnju da naslovi budu ozbiljni, da su u pitanju pisi koji osvajaju najveće književne nagrade, pošto NIN-ovu nagradu još nije dobio roman koji nije kvalitetan u našoj zemlji. Počevši od naših domaćih nagrada, preko Bookera, Nobelova nagrada je ta koja podstiče i otvara interesovanje za nekog novog književnika, a po mom mišljenju mi to trebamo imati, jer je to nešto što obeležava tu godinu-interesovanje iz svetske i domaće javnosti je upravo usmereno ka onima, koji su dobili te nagrade.
Mi nismo stručna biblioteka, međutim iz različitih oblasti-iz književnosti, istorije, nauke imamo knjige i enciklopedije, a takođe i što se likovne umetnosti tiče kupujemo mnogo stručnih knjiga i smatram da jedna biblioteka to u svakom trenutku mora imati, a što je nama najveći kompliment što se nabavne politike tiče je da su naši čitaoci zadovoljni. Mnogi ljudi koji dolaze sa strane da gostuju u našoj biblioteci, iznenađeni su naslovima, koje naša biblioteka poseduje.
Takođe svake godine propratimo i Sajam knjiga gde ostvarujemo kontakte sa autorima i izdavačima.
Mi imamo i veliku misiju da upravo deci približimo literaturu. Jednoj zreloj ličnosti možemo pričati koliko su neke knjige dobre, a autor izvanredan, ali ako ta osoba nema naviku da čita tu vrstu literature i ako je samo poklonik „lakih nota“, tada mi ne možemo postići ništa. Međutim, ako se deci nađu knjige koje ih zanimaju i sa velikom radošću dolaze po knjige, tada znamo da smo puno postigli. Iz tog razloga smo se na ovogodišnjem otkupu –pored kapitalnih dela, skoncentrisali upravo na tu populaciju, uzeli smo jako lepe i zanimljive knjige za decu i tinejdžere. Takođe moramo obratiti pažnju i na tinejdžersku literaturu, pošto su to te osetljive godine, kada ih sve interesuje i ništa ih ne interesuje, pa kada se nađu knjige koje oni rado čitaju i koje se bave problematikom koje njih zaokupljaju, tada znamo da smo uradili pravu stvar.
Što se tiče nabavke knjiga na mađarskom jeziku, tu uvek nailazimo na poteškoće, pošto naši izdavači jedva izdaju knjige na mađarskom jeziku. Međutim, naša obaveza je da posedujemo i lektire i poznate naslove mađarske i svetske književnosti, ali s obzirom na broj čitalaca koji čita na mađarskom jeziku, mi uspevamo zadovoljiti interesovanja i potrebe svih.
-Knjige za zrelije čitaoce?
Tu bih spomenula i našu čitaonicu, kao i jednog vernog čitaoca, gospodina Azuckog. Pošto mi pored knjiga imamo i dnevnu štampu, pre 10 godina svako jutro je dolazila jedna grupa ljudi, koja je čitala dnevnu štampu. Ovom prilikom bih pozvala sve naše sugrađane da dođu u biblioteku, gde mogu pročitati svu dnevnu štampu i na srpskom i na mađarskom jeziku, a samim tim i da se druže.
-O ostalim dešavanjima u Narodnoj biblioteci....
To su književne večeri, gde se trudimo da pisce približimo čitaocima, da kada autor knjige dođe, da se od njega lično čuje reč o knjizi, da se porazgovara sa njim, postavi mu se pitanje, da se uspostavi jedan kontakt i da se čitaoci lično uvere ko stoji iza cele te priče. Iz ovog razloga ljubitelji književnosti rado dolaze na književne večeri. Mi se trudimo da svi naši eminentniji srpski pisci budu naši gosti, kao i pisci iz regiona.
Naše „Leto u avliji“ već uveliko traje, trudimo se da iskoristimo sve prednosti i benefite koje naša ustanova ima, a to je naše prelepo dvorište, kao i galerija. Trudimo se da se književnici koji dođu u naš grad osećaju prijatno i oni su uvek iznenađeni našom bibliotekom, stručnošću i sposobnošću ljudih koji ovde rade, kao i odzivima naših sugrađana, a nama je to najlepši kompliment.
Postoji takođe puno dešavanja kamernog tipa, pa se organizuju intimnije izložbe, a svake godine organizujemo i izložbu završne revije učenika Srednje škole.
-Da li ovo digitalno vreme utiče na broj čitalaca i Vaših članova?
Po mom mišljenju, biblioteke u ovom obliku u kome sada postoje, će uvek i postojati. Svako vreme nosi neki trend, ali je bitno da se čita. Elektronska knjiga je stigla do čitalaca, što smatram da je u redu, jer i ona ima svoje prednosti. Neko voli da u ruci oseti hartiju i da okreće stranice, ali i knjige u “pdf” izdanju nude neke svoje pogodnosti iz “fotelje”. Sve ovo ne utiče mnogo na promenu broja čitalaca kod nas, jer u našoj sredini to još nije puno zaživelo. Svakako će knjiga uvek postojati u oblicima u kojima je postojala.
-Narodna biblioteka izdaje knjige. Koliko ste već izdali?
Mi jesmo registrivani za izdavačku delatnost, mi dajemo ISBN broj i sarađujemo sa Maticom Srpskom, međutim mi ne određujemo koje ćemo knjige izdavati. Mi ne posedujemo materijalna sredstva za izdavanje knjiga, finansijeri su različiti, a mi smo tu samo da tehnički zaživi knjiga, da pokrenemo proces izdavanja i da izreklamiramo, a u zadnjih 10 godina smo godišnje izdavali po 2-3 knjige.
Moto i geslo naše ustanove je da mi postojimo radi naših korisnika i izlazimo u susret željama i potrebama naših sugrađana.
Knjiga je jedinstvena, prenosiva magija. – Stiven King
