U IŠČEKIVANJU FESTIVALA KOMEDIJE U NOVOM BEČEJU...

Selektorska komisija izabrala pet predstava za ovogodišnji FestivaL Komedije "Jovan Knežević - Caca" FESTKO 2015.

Od duplog broja prijavljenih, uz napomenu organizatora da sve svojim kvalitetom zaslužuju da se nađu u programu, donešena je odluka da se od 26. do 31. oktobra na novobečejskoj sceni pojave:

Pozorište Bata Bulić Iz Petrovca na Mlavi sa predstavom - "Uhvaćen u mrežu", Gradsko pozorište teatar 91 Aleksinac sa predstavom "Kidaj od svoga brata", Gradsko pozorište Jagodina sa predstavom "Heroji", Amatersko pozorište "Žanka Stokić" Veliko Gradište sa predstavom- "Da li je to bila ševa" i PAB pozorište u skloništu iz Batajnice sa predstavom - "Žorž Danden".

Od ove godine u pratećem programu biće održan i "Festić komedije" sa tri takmičarske dečije predstave u dnevnim terminima, a odluka o izboru tri predstave biće donešena u narednih par dana.
Predsednik stručnog žirija ove godine je glumac Nenad Okanović.

Jovan Knežević, osnivač prvog srpskog pozorišta
Jovan Knežević-Caca, osnivač prvog srpskog pozorišta, rođen je u Vranjevu 26. septembra 1818. godine. Otac mu je bio Mojsije, trgo­vac i majka Sofija, domaćica.

Posle završene osnovne škole u Vranjevu, odlazi u Kečkemet na dalje školovanje. Tamo je završio šest razreda latinske škole što je, za tadašnje prilike, bilo solidno školsko obrazovanje.

U vreme osnivanja diletantske družine u Novom Bečeju (1830), što je bio izuzetan događaj, Knežević je imao dvanaest godina i baš tada se pripremao za odlazak na školovanje u Kečkemet.

Odlazak u Kečkemet pruža mu priliku da na sceni vidi prave pro­fesionalne glumce, što mu još više učvršćuje ljubav prema pozorišnoj umetnosti. Istovremeno je to bila i prilika da stekne određeno pozorišno obrazovanje i da može da pravi razliku između profesionalnog i dile­tantskog scenskog izvođenja.

Po završetku školovanja, vraća se u Vranjevo, ali se ne zadržava dugo. Posle onog što je na sceni u Kečkemetu gledao, nije mogao biti zadovoljan predstavama novobečejske diletantske družine. Ljubav pre­ma pozorištu, odvela ga je u mnoge gradove u kojima se javljaju srpske diletantske družine.

Tako 1846. godine odlazi u Kikindu gde učestvuje u radu tamošnje diletantske družine kao glumac i reditelj.

Odlazak Pančevačke — Đurkovićeve diletantske družine u Beo­grad, poseban je izazov za Kneževića. Priključuje se toj družini i nastu­pa s njom na beogradskoj sceni.

Po osnivanju Omladinskog požarišta u Beogradu 1857. godine, po­staje njegov član, a u jesen iste godine osniva novo diletantsko društvo u Vranjevu, s kojim je radio sve do 1860. godine, do svog odlaska u Srpski Čanad.

Odlazeći u Čanad, Knežević napušta službu, u opštini Vranjevo i sigurne mesečne prihode neophodne za izdržavanje četveročlane poro­dice i upušta se u vrlo rizičan poduhvat. Ali, za njegova patriotska stremljenja i njegov entuzijazam za pozorišnu umetnost, koji se graniči s fanatizmom, materijalna strana bila je u drugom planu.

Do dolaska u Srpski Čanad, Knežević je stekao prilično glumačkog i rediteljskog iskustva, igrajući u družinama kojima su rukovodili i čiji su reditelji bili, u to vreme, najstručniji, ljudi iz redova Srba.

U Čanad je odveo pet-šest diletanata iz Vranjeva i Kikinde i s ne­koliko mladića iz samog Čanada stvara diletantsku družinu s kojom ubrzo nastupa u Semiklušu (Rumunija) i Velikoj Kikindi. U Kikindi je došlo do neslaganja Kneževića s Andrijom Putićem i Stevanom Protićem koja su se osećali osnivačima čanadske družine.

Knežević s družinom iz Kikinde odlazi u Vranjevo, gde je dva meseca pripremao nove komade i davao predstave u Vranjevu i Novom Bečeju. Tu, u Vranjevu, početkom oktobra 1860. osniva prvo srpsko profesionalno pozorište. Svi članovi novog pozorišta su plaćeni i glu­ma im je postala jedino zanimanje.

S novoosnovanim pozorištem Knežević je s velikim uspehom gostovao po većim mestima Vojvodine, a krajem novembra 1860. Došao je i u Novi Sad. Zahvaljujući predstavama Kneževićevog pozorišta, publika je zavolela pozorište i potreba za njim isticala se u svakoj prilici. Na sve strane raspravljalo se o tome da bi trebalo osnovati stalno srpsko pozorište u Novom Sadu.

U Istoriji Novog Sada, Erdujhelji, između ostalog, o tome piše:

»Jak pokret nastane i zauzimaju za pozorište, kada 1860, dođe u Novi Sad družina Kneževića i svojim predstavama izazva toliko odu­ševljenje, da se godinama prazni hram Talije dupkom napunio i tada izazvano opšte zainteresovanje stvorilo je tu budućnost glumi«.

Novosadska Danica u svom broju krajem novembra 1860. o ovom gostovanju javlja:

»Nenadani, a tim miliji gosti dođoše u našu varoš. Srbsko teatar­sko društvo g. J. Kneževića, koje se pre nekoliko meseci u slavnom na­šem kikindskom dištriktu sklopilo, dođe nam ovih dana u pohode — a ako Bog da, neće nas više ni ostavljati. Jedva jedanput, posle toliko pokušavanja, otvori se hram srpske Talije, a šat nas slatka nada ne prevari, da se neće nikad više zatvoriti, nego da će u Novom Sadu hiti osnovano na stalnom temelju... «

Sve predstave u Novom Sadu davane su u sali kod Carice Jelisavete pred prepunim gledalištem, a za ulaznice se čekalo na red. Zbog rušenja zida u sali, Knežević je bio prinuđen da napusti Novi Sad i da nastavi s gostovanjima po većim mestima: Ruma, Sremska Mitroviea, i drugi gradovi Bačke i Banata.

Knežević, kao i sva srpska javnost, sa sigurnošću je računao da će njegovo pozorište prerasti u stalno narodno pozorište sa seđištem u Novom Sadu, što vrlo očito potvrđuje i navedena vest objavljena u Danici, za koju se ne bi moglo reći da je bila neupućena u tokove oko stvaranja narodnog pozorišta. Danica je bila književni list i glavna tribina nacionalnog romantizma kod Srba. Svi su oni čekali na Kneževićev povratak u Novi Sad, pa da realizuju svoju zamisao o stvaranjiu narodnog pozorišta. Tako, međutim, nije mislio samo Jovan Đorđević, koji je teren pripremao za sebe i s glumcima vodio potajne razgovore o novom pozorištu. On je želeo da iskoristi, pored stvorenog raspoloženja kod publike za pozorište, ono što je najteže stvoriti za uspešan rad pozorišta — odličan i za te prilike naročito brojan glumački sastav pozorišta Jovana Kneževića.

Ponovni dolazak pozorišta u Novi Sad, juna 1861. godine, bio je za Kneževića fatalan. Napustilo ga je četrnaest glumaca i pristupilo Srpskoj čitaonici u Novom Sadu, koja je preuzela ulogu osnivača Srp­skog narodnog pozorišta.

Knežević se tako 16. jula 1861. godine, s predstavom Zla žena, oprostio od novosadske publike, a istog dana je osnovano Srpsko na­rodno pozorište na čelu s Jovanom Đorđevićem, koje već posle osam dana od prijema Kneževićevih glumaca počinje da daje predstave u Novom Sadu.

Kada se ocenjuje uloga Kneževićevog pozorišta, treba posebno ima­ti u vidu, da se radilo o jednom, za te prilike, velikom pozorišnom kolektivu od osamnaest članova, uključujući i samog Kneževića. Održati tako velik ansambl, bez pomoći države ili većih darodavaca, mogao je samo posebno sposoban i hrabar čovek.

S preostala tri člana svoga pozorišta Knežević odlazi u Vranjevo, gde skuplja nove glumce, formira družinu i s njom nastavlja da daje predstave po većim mestima: Somboru, Srbobranu, Velikoj Kikindi, Mokrinu, Senti i Kanjiži. U leto 1862. nastavlja turneju po Vršcu, Čakovu, Temišvaru i drugim mestima, da bi se u poznu jesen našao u No­vom Bečeju i Vranjevu.

Jovan Đorđević ga, međutim, ni sada ne ostavlja na miru. Pos­tupa, kao da se Knežević njemu zamerio, a ne obrnuto. Srbski dnevnik, čiji je Đorđević bio urednik, vrlo oštro napada gostovanje Kneževiće­vog pozorišta u Vršcu i Temišvaru, tvrdeći kako je »osramotio srpstvo pred stranim svetom«.

Činjenice govore suprotno. Zahvaljujući uspehu koje je Kneževićevo pozorište postiglo kod srpske publike u Temišvaru, produženo mu je gostovanje od desetak dana.

Pri ocenjivanju doprinosa Jovana Kneževića razvoju srpskog po­zorišta, treba najpre oceniti ulogu samog pozorišta. Posle 1848/49. za srpski narod u Ugarskoj su nastala vremena teške borbe za narodno održanje. Vraćanjem ustavnog života 1860. godine u Ugarskoj, u srp­skom narodu se javlja pokret za buđenje nacionalne svesti. Rad na izgrađivanju te svesti dobio je široke razmere. Pozorištu Jovana Kneže­vića i Srpskom narodnom pozorištu, pripadaju možda najveće zaslu­ge što je taj pokret uspeo. Za Srpsko narodno pozorište se kaže da je po svome kulturno-nacionalnom značaju za srpski narod u Vojvodini bilo ravno Matici srpskoj, čak mu se pripisuje u praktičnim rezultati­ma i veći značaj, tj. da je učinilo srpstvu veću uslugu nego Matica srpska. Narodno priznanje Srpskom narodnom pozorištu za njegovu kul­turnu misiju manifestovalo se i u nazivu Srpsko mezimče.

Jovan Knežević je uspeo znalački da odabere talentovane mlade ljude za pozorište, kada je ponuda, iz koje se radio izbor, bila više ne­go skromna. U stvari, nije je ni bilo, već je morao nagovarati one za koje je smatrao, ili čuo, da imaju smisla, da se opredele za glumački poziv. Trebalo je mnogo snage, umešnosti, znanja i sposobnosti da se najpre izabere tako veliki broj mladih ljudi, a tek koliko da se obuče pozorišinoj veštini i uklope u harmoničnu i radnu pozorišnu družinu. Bila je posebna hrabrost s tako velikom družinom krenuti na gosto­vanje, u vreme kada je jedino prevozno sredstvo bilo — konjska za­prega. Tada nisu postojali pozorišni odbori, koje je kasnije imalo Srp­sko narodno pozorište, da bi unapred izvršavali potrebne pripreme za gostovanje već je sve to morao da čini sam Knežević. Bio je to pionir­ski rad, vredan divljenja. S tim radom se ne mogu upoređivati kasnija gostovanja Srpskog narodnog pozorišta ili kasnije osnovanih putu­jućih pozorišnih družina, jer su svi oni koristili Kneževićevo iskustvo i išli koliko-toliko utvrđenim putem.

U vreme kada se stvaralo prvo srpsko pozorišno društvo nije bilo škola za pripremu glumaca, niti su oni imali prilike da prethodna isku­stva stiču u drugim pozorištima, nego su na scenu dolazili — tako reći — sa ulice. Iako su to bili mladi talentovani ljudi puni entuzijazma, oni su poticali iz redova seljačko-zanatske i trgovačke omladine sa mini­malnom školskom naobrazbom. U takvim uslovima uloga reditelja bi­la je od posebnog značaja, vrlo teška i odgovorna. U tom svetlu treba ceniti pionirski rad Jovana Kneževića ne samo kao glumca i upravni­ka, već posebno kao reditelja-pedagoga.

Srpska publika je preko Kneževićeve pozorišne družine zavolela pozorište, što je kasnije osnovanim društvima znatno olakšavalo nas­tupe. U Kneževićevom požarištu su se prvi mladi glumci odvojili od roditeljskog doma i prihvatili se, na prvi pogled, primamljivog, ali vrlo napornog nomadskog života. To je možda bio naiveći problem, pa je Knežević baš u tome odigrao tako veliku ulogu, koju je danas teško oceniti.

U uslovima patrijarhalnog načina života, posebno u manjim mestima — ti prvi glumci su uglavnom bili iz Vranjeva i Čanada — nije bilo lako ubediti roditelje da dozvole deci da krenu u »beli svet« u neizvesnost. U takvim uslovima upravnik pozorišta nije mogao biti »pos­lodavac«, već je morao da zameni roditelja koji brine o svakom poje­dincu i uz kojega se svaki član družine oseća bezbednim.

Rukovodilac takvog pozorišta morao je ulivati poverenje ne samo članovima družine nego i kod njihovih roditelja. Svaki pojedinac je želeo da put koji je izabrao, pored toga što je veličanstven sa stano­višta nacionalnih interesa, pruža i životnu perspektivu.

Sve je to tražilo, uz velike napore, izvanrednu spretnost i snala­žljivost i velika materijalna sredstva, a iznad svega brige. Takve oba­veze spreman je sebi da nametne samo fanatik, a Knežević je, kada je bilo u pitanju srpsko pozorište, bio baš to.

Knežević je bio čovek nesalomljive energije, ali ne i zdravlja. On ni posle raspada svoje dve družine ne klone, nego formira u Vranjevu i treću i s njom nastavlja s gostovanjima.

Nije prošlo mnogo vremena i Jovan Knežević se rastaje od po­zorišta, ali i od života. On, i u poslednjim danima pozorišne aktivnosti misli na Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Nameravao je da mu ustupi prihod od predstava, jer u tom periodu Srpskom narodnom pozorištu nisu cvetale ruže, napustilo ga je nekoliko najboljih glumaca.

Idućeg leta, 3. juna 1863. godine, umro je Jovan Knežević u Vranjevu. Srbski dnevnik je doneo samo jedinu kratku belešku o njegovoj smrti:

»Poznati upravitelj privatnog pozorišnog društva Jovan Knežević predstavio se 3. t. m. u Vranjevu posle dužeg bolovanja. Pokoj­nik ima lepih zasluga oko podizanja Talijinog hrama u narodu srpskom. Laka mu zemlja«.

Sigurno da ovim nije istaknuta sva veličina dela Jovana Kneže­vića ali i to što je izneto stavlja ga u red najistaknutijih pozorišnih pionira.

tekst preuzet sa strane: novibechej.com