Pokvareno ili crvljivo meso, izmet ili neke životinje poput pauka ili pacova kod većine nas izazivaju gađenje. Ali, zašto nam se gade i neka jela koja u drugim kulturama važe kao specijalitet?
Knut Furman se spušta niz metalne merdevine u bazen za pročišćavanje otpadnih voda. Na površini tamne tečnosti je pena i nekoliko nabubrelih ženskih uložaka. Još nekoliko centimetara i Furmanova glava će nestati ispod površine tamne tečnosti, a tada počinje njegov posao. Knut Furman je ronilac u bazenima otpadnih voda. On čisti cevi za dovođenje vazduha od svega što se tu nakupilo: kose, prezervativa, ženskih uložaka, i omogućava da u bazen dolazi dovoljno vazduha kako bi bakterije mogle da rade svoj posao.
Ono što je za Furmana normalno, kod mnogih od nas izaziva gađenje. Koliko god da je to neugodno, ima i jednu dobru funkciju, kaže Harald Ojler, profesor psihologije na univerzitetu u Kaselu: "Gađenje je intuitivna mikrobiologija, a tu sposobnost nam je dala priroda. Ono sprečava da u sebe unosimo opasne materije. Gađenje nas štiti od nevidljivih opasnosti kao što su otrovi i uzročnici bolesti", piše "Dojče Vele".
Različiti uzroci iste reakcije
To načelo važi svuda u svetu. Ljudi se slažu da su im odbojni i odvratni leševi, otvorene rane, izmet, urin, gnoj, pokvarena hrana i neke životinje kao pacovi ili crvi. I taj osećaj gađenja izražavamo jednakom mimikom lica, bez obzira na kulturu.
Ali, već kod hrane postoje razlike od kulture do kulture. Filipinski specijalitet balut priprema se tako što se pačija jaja stave pod patku ili u inkubator i tu drže toliko dugo dok ne počne da se razvija plod, sa vidljivim kljunom i začecima perja. Jaje se tada skuva i jede direktno iz ljuske, malo posoljeno. Zašto se nama gadi ono što druge kulture smatraju specijalitetom?
Osećaj pripadnosti grupi
"Prehrambeni tabui prenose se uzorom i oponašanjem", kaže Ojler. U zajednici u kojoj živimo učimo da doživljavamo neke stvari kao odbojne. Dovoljno je da neko za stolom napravi grimasu gađenja i svi ćemo znati: oprez, tu bi nešto moglo da bude opasno. Ali, gađenje ne funkcioniše samo kao upozorenje, kaže Ojler: "Kad ljudi zajedno jedu i svima im se nešto gadi, to jača grupu. Ona se time razlikuje od drugih."
Ipak, i gađenje mora da se nauči. Do druge godine se deci gotovo ništa ne gadi. Ona sve do čega dođu stavljaju u usta i, ako roditelji ne paze, staviće u usta i izmet i golog puža. Tek kasnije deca nauče dva čarobna zakona gađenja koji su za odrasle sami po sebi razumljivi.
Savladavanje gađenja
Prvi je zakon kontakta: sve što dođe u dodir sa materijom koja izaziva gađenje i samo postaje gadno. Niko ne bi popio mleko koje je promešano mrežicom za ubijanje muva jer se na njoj možda nalaze neki uzročnici bolesti. Drugi je zakon sličnosti: sve što je slično nekom odvratnom predmetu i samo je odvratno. Zato čovek nikad ne bi jeo supu iz dečije noše čak i ako je ona potpuno nova. "Sve je to pitanje asocijacije", kaže profesor Ojler.
A to može i da se promeni. Čovek samo mora da bude dovoljno često izložen gadljivoj stvari i osećaj gađenja se menja. To Ojler naziva desenzibilizacijom. Ronilac u bazenima za pročišćavanje otpadnih voda Knut Furman to potvrđuje. On sada bez problema ulazi u bazene sa smrdljivom tečnošću. "Treba savladati unutrašnji osećaj gađenja. Ja sad to vidim kao blato – i ništa više."
izvor: 021.rs
