Kada ne bi postojalo osećanje krivice, ljudsko društvo bi bilo nemoguće. Iako su dobri, ljudi svakodnevno čine raznorazne greške, a kada shvate da su pogrešili, uradili nešto loše, osećanje krivice je ono što ih motiviše da odbace pogrešna ponašanja i da ih ne ponavljaju u budućnosti.
Priznanje greške i osećanje krivice su veoma korisni. Razumevanje ovog osećanja je veoma važno za našu kolektivnu emocionalnu pismenost.
Kako se deca ne rađaju sa idejom dobrog i lošeg, ona jednostavno nisu sposobna da dožive osećanje krivice. Ono je socijalno osećanje koje se razvija učenjem. Da bi dete postalo sposobno da oseti krivicu, potrebno je da ga roditelji nauče šta je dobro, a šta loše, da njegovo ponašanje ima posledice po druge ljude. Ne samo da roditelji objašnjavaju već zabranjuju loša ponašanja, a podstiču dobra.
Kako malo dete nije u stanju da stalno upravlja sobom, ono će, uprkos roditeljskim upozorenjima i zabranama, u nekim situacijama podleći iskušenju i učiniti nešto loše. Tada je potrebno da roditelji kazne dete kako bi u sledećem sličnom iskušenju osećanje straha od kazne pomoglo detetu da se suprotstavi želji za onim što je zabranjeno.
Ovakvo ponašanje roditelja je veoma važan deo vaspitanja, jer pomaže detetu da razvije onaj deo psihe koji će mu omogućiti samokontrolu.
"Spoljašnji roditelji" i njihove poruke postaju neka vrsta "unutrašnjeg roditelja" koji pomaže mladoj osobi da upravlja sobom. Posledica izgradnje ovog "unutrašnjeg roditelja" je mogućnost osećanja krivice. Zato kada osoba proceni da je uradila nešto što je loše, nepošteno, što je izazvalo patnju druge osobe, ona će početi da oseća krivicu. Kao da se tada "unutrašnji roditelj" ljuti i kažnjava "unutrašnje dete".
Mučno osećanje krivice snažno motiviše osobu da drugima prizna svoju grešku. To opisuju izrazi kao što su: "peče ga savest", "grize ga krivica", "grizodušje".
Pored toga, krivica motiviše osobu da popravi grešku, ispravi njene posledice ili nadoknadi štetu. Veoma važno je i to što osećanje krivice motiviše osobu da se izvini onome ko je zbog njenog pogrešnog postupka patio. Na taj način osoba pokazuje da su joj drugi ljudi važni i da joj je važno kako se oni osećaju.
Ukoliko je pogrešan postupak osobe razlog za kaznu, spoljašnje kažnjavanje je oslobađa od unutrašnjeg kažnjavanja i donosi neku vrstu spokoja, piše "Politika".
Priznavanje krivice pokazuje da je neka osoba dobra, da odbacuje svoje loše postupke, što za posledicu ima da su drugi ljudi prema njoj manje agresivni u stilu izreke: "Ko prizna, pola mu se prašta". Priznanje poziva opraštanje, koje je nužno da bi se nastavio odnos sa osobom koja je pogrešila.
(MONDO)
