Novi načini vaspitanja dece doneli su nove „pedagoške patologije” u vidu sindroma razmaženog deteta i sindroma prezaštićenog deteta. Iako je izvestan broj dece istovremeno razmažen i prezaštićen, između ova dva sindroma postoji velika razlika.
Možemo je ilustrovati tipičnim ponašanjem četvorogodišnjeg deteta koje je s mamom u parku. Razmaženo dete veselo beži od svoje mame koja trči za njim pozivajući ga da stane. Ono je od nje udaljeno dvadesetak metara i ignoriše njene pozive. Prezaštićeno dete, s druge strane ne udaljava se od mame. Stalno proverava gde je ona, kako se ne bi previše udaljilo od nje. Retko je više od tri metra dalje od mame.
Već na ovom uzrastu oba deteta pokazuju ona ponašanja koja će im tokom odrastanja praviti sve veće probleme.
Razmaženo dete je ono koje je dobilo ljubav, ali ne i disciplinu. Njega roditelji nisu uspeli da podrede. Ono odbija da prestane da radi ono što mu je prijatno zato što to od njega zahtevaju roditelji. Umesto da se podredi roditeljskoj volji, ono uspešno podređuje roditelje svojoj volji i u porodici se ponaša kao stvarni „vođa čopora”. Zbog ljubavi koju je dobilo ono se oseća samouverenim, svesno je vlastite vrednosti i nema strah od sveta. Ali ono neće naučiti da podnese frustraciju njegovih želja, neće steći navike održavanja lične higijene, reda i učenja. Imaće problema sa empatijom i želeće da mu svi drugi ugađaju kao što su to činili roditelji.
Roditelj koji je u stalnom strahu da će se detetu nešto loše dogoditi opsednut je time kako da ga zaštiti od raznoraznih opasnosti i rizika. On ne uči dete da se samo čuva, već je on taj koji ga stalno čuva. Time mu upućuje dve loše poruke: da je ono malo i nemoćno, a da je ovaj svet veoma opasno mesto. Rezultat je „naučena bespomoćnost” kod deteta, i stalni zahtev za simbiozom s roditeljem ili nekim drugim autoritetom. Prezaštićeno dete nije naučilo da bude samostalno, tako da će kad odraste funkcionisati kao preplašena „pasivno-zavisna” ličnost.
Samo će se dete koje je od roditelja dobilo i ljubav i disciplinu pravilno razvijati u samostalno i socijalizovano biće. Popustljivo, permisivno vaspitanje deci daje ljubav, ali ne i disciplinu. Njegov rezultat su razmažena deca koja nisu pripremljena za život, tako da imaju velike probleme da se osamostale i preuzmu odgovornost. Prezaštitničko, invazivno vaspitanje proizvodi nesposobne i nesamostalne osobe, zavisne od drugih.
Oba ova načina vaspitanja su rezultat velike roditeljske ljubavi i najboljih namera. Ali namere nisu dovoljne, već je potrebno uvažiti rezultate do kojih dovode ovakvi vaspitni pristupi. Ako rezultati nisu dobri, treba menjati pristup.
izvor: politika.rs
