Što se dete više oseća manje vrednim od svojih vršnjaka, to će i više da laže u pokušaju da podigne svoju vrednost.
Ljudi se odlučuju da slažu u onim situacijama u kojima veruju da bi govorenje istine dovelo do nekog negativnog rezultata ili da ne bi donelo željeni rezultat. Najkraće rečeno onaj ko laže pokušava da izbegne nešto što je za njega negativno ili da ostvari nešto pozitivno. I zato kada neko laže, moramo da se zapitamo zašto to čini - koju praktičnu ili simboličnu korist pokušava da ostvari?
Jedna vrsta laganja koja nastaje u detinjstvu je pokušaj da se laganjem postigne određeni status u grupi ili društvu. Zato ovu vrstu laganja nazivamo statusno laganje. Deca se upoređuju s drugima i često zaključuju da su lošija od drugih ako nemaju ono što imaju drugi. Zato u tim situacijama počinju da misle da su drugi vredniji od njih, a da su ona manje vredna. Sebe i drugoga sagledavaju u nekoj vrsti društvene vertikale, smatrajući za sebe da su "dole”, a da je drugi "gore”, piše "Politika".
Neprijatno osećanje niže vrednosti ih pokreće na pokušaj da se "popnu” na isti nivo na kojem je drugi, ili da ga, ako je moguće, prestignu i budu "viši” od njega. Jedan od načina da u odnosu na drugoga poprave svoj status jeste da lažu kako i oni imaju isto to što ima drugi, ili da imaju nešto što je još vrednije i bolje od onoga što ima drugi.
Što se dete više oseća manje vrednim od svojih vršnjaka, to će i više da laže u pokušaju da podigne svoju vrednost. Ako mu druga deca poveruju, ono počinje da se oseća vrednijim, tako da će i sledeći put primeniti isti postupak. Na taj način statusno laganje može da postane navika, koju osoba praktikuje i kasnije u životu, kao adolescent i kao odrasla.
Posmatrajući druge ljude i osećajući snažno osećanje niže vrednosti, ove osobe izmišljaju raznorazne priče u kojima sebe predstavljaju kao uspešne, bogate, hrabre, plemenitog porekla, rođacima poznatih ličnosti, s vezama u visokom društvu itd. "Baron” Minhauzen je najpoznatiji primer. Takve osobe, svoju zavist prema drugima pokušavaju da pretvore u zavist drugih prema njima.
Drugi pokušavaju sebe da predstave kao siročad, velike žrtve i bolesnike, kako bi kroz samilost drugih dobili ljubav i prihvatanje. Drugi ovakve laži mogu lako da prepoznaju, a kako laži postaju neverovatne (a te priče i zabavne), oni podsmevajući se toj osobi koja laže, kriju od nje da su je „raskrinkali”.
Ako dete statusno laže, to ne treba da se shvati kao bezobrazluk, već kao izraz osećanja niže vrednosti. Tada ga treba naučiti da drugi koji nešto ima ne vredi više od njega, niti ono vredi manje od drugoga. A kada to nauči, prestaće emocionalni razlozi za ovaj oblik laganja.
(MONDO)
