Da bi bilo ko ostvario prvo na starosnu penziju, pored ispunjenih godina života, mora da ima najmanje 15 godina penzijskog staža.
To znači da ukoliko je neko za vreme svog radnog veka ostvario manje od 15 godina penzijskog staža, ne može da računa na penziju čak ni kada napuni 65 godina života. S druge strane, za godine za koje mu je uplaćen penzijski staž ili ga je sam plaćao ne može da računa na povraćaj novca odnosno on zauvek ostaje u penzijskoj kasi.
Drugim rečima, novac koji je uplaćivan za manje od 15 godina penzijskog staža država uzima za sebe, jer ne postoji mogućnost njegovog vraćanja. U Fondu PIO objašnjavaju da se penzijski sistem u Srbiji zasniva na principu tekućeg finansiranja. To znači da se penzije isplaćuju iz tekućih doprinosa, a ono što je bilo nekada uplaćeno, a ne može se iskoristi, već je potrošeno. Takođe, propisi Fonda PIO ne sadrže odredbe kojima se predviđa mogućnost povraćaja penzionih doprinosa. Pravo na povraćaj uplaćenog novca ne predviđa ni Zakon o doprinosima.
Zakonski limit od 15 godina penzijskog staža nije nedostižan za one koji već imaju manje od toga. Da bi jednom došli do penzije, oni mogu sami sebi da uplaćuju penzijski staž i to da biraju po kojoj osnovici žele, bez obzira na obrazovanje. Naime, Fond PIO svaka tri meseca, na osnovu kretanja zarada u prethodnom kvartalu, utvrđuje najnižu i najvišu osnovicu za penzijski doprinos i svako ko želi može sam sebi da uplaćuje staž. Trenutno je najniža, od 13 ponuđenih, osnovica 5.600, a najviša 80.000 dinara. Značilo bi to da svako ko želi da “dostigne” zakonski limit od 15 godina staža, a nema zaposlenje ili ga nema ni na vidiku, treba godišnje da izdvoji preko 60.000 odnosno 960.000 dinara kako bi jednog dana došao do penzije. Problem je što oni koji su bez posla nemaju novac ni za najnižu osnovicu za penzijski doprinos, pa samim tim i ne mogu da dođu do zakonskog minimuma od 15 godina, a o najvišoj da se i ne priča. Nedostatak novca je i razlog što sve manji broj građana samostalno uplaćuje sebi penzijske doprinose svesno rizikujući da pod stare dane ostane bez penzije samo zato što nije uspeo da sakupi potrebnih 15 godina staža.
S druge strane, zakonski limit od 15 godina kao preduslov za odlazak u starosnu penziju doveo je i do toga da svi oni koji računaju da će po godinama života ići u penziju, a već imaju potreban penzijski staž, više nemaju razloga da samostalno uplaćuju penzijske doprinose. Tim pre, što im uplata penzijskih doprinosa na minimalnu osnovicu ne bi donela bogzna koliko veću penziju. Računica pokazuje da im je bolje da ostave u džepu 60.000 dinara, nego da je uplaćuju i za to dobiju koji dinar veću penziju.
Svakako da je morala biti uzeta neka godina staža kao uslov za sticanje starosne penzije. Kod nas je procenjeno da 15 godina penzijskog staža “prava mera”, kao i da za sve što je manje od toga plaćeno ostaje državi. Druge države su to drugačije uradile. Recimo, Nemačka je kao uslov za starosnu penziju uvela najmanje pet godina penzijskog staža, a za one koji imaju manje od toga omogućila je povratak novca. Slično su uradile i druge evropske zemlje.
Sasvim je izvesno da će se narednih godina veliki broj građana Srbije koji su tokom radnog veka imali manje od 15 godina radnog staža pridružiti onima koji i pored duboke starosti nemaju nikakvu penziju. Naime, u Srbiji nisu zaživele socijalne penzije koje bi zaštitile one koji ostare, a nisu nikada radili ili su radili samo nekoliko godina. Prema podacima od pre nekoliko godina u Srbiji je bilo 300.000 građana koji nemaju nikakva primanja samo zato što nisu ispunili uslove za penzionisanje.
Kako oni danas žive nije teško pretpostaviti. Priča o socijalnim penzijama, koje inače postoje u mnogim državama – pa i onima u našem okruženju, često je otvarana, ali nikada nije realizovana. Čak nikada niko nije ni pokušao da sačini pravila o njima, pa recimo domaćicama nikada nije ni pružena prilika da se nadaju da će jednog dana dobiti bilo kakvu penziju. Osim, ako su na vreme uplaćivale ili uplaćuju same sebi doprinose.
Na stranu to što mnogi poslodavci u Srbiji u protekle dve i po decenije nisu uplaćivali penzijske doprinose za zaposlene. Država je to ćutke posmatrala i dozvoljavala. Sada ima onih koji su formalno radili i više od 15 godina, ali sve im je džaba jer nemaju za taj period uplaćen doprinos. Oni do penzije nikad neće doći, a ni do novca koji je za njihov rad u penzijsku kasu uplaćen.
Izvor: Dnevnik
