Pre više od pola veka septembar je bio mesec kada su bečejski plivači i vaterpolisti arhivirali kupaće gaće i kostime do kraja narednog maja,kada je počinjala nova sezona i trajala, opet, do septembra.
Ovih dana je održan sastanak veterana Plivačkog i vaterpolo kluba Bečej i evocirane su uspomene na prohujala vremena.
- Poslednji put smo se u ovakvom obimu okupili kada je klub 1997. godine slavio pola veka postojanja, pa smo smatrali da je vreme da se, makar jednim malim druženjem, uz juneći gulaš, okupimo i prisetimo- lepih vremena - kaže zagovornik sastanka Ištvan Mesaroš stariji.
Saigrače je u restoranu „Fadip“ kraj Tise dočekivao najstariji član Milan Spajić - Gile, koji je i pored svojih 80 godina veoma vitalan i, pogotovo prema damama, bio i ostao predusretljiv darujući im ruže.
- Uglavnom smo sredinom ili krajem maja počinjali s treninzima u Kanalu, ali se sećam da smo 1951. godine već 12. aprila ušli u vodu između dva šlajza, a tokom prvomajskih praznika se kupalo i u Tisi. Toliko je voda bila topla. Iako je prva zvanična utakmica odigrana 1951. godine u Beogradu, mi smo znatno ranije međusobno igrali s nešto starijim klupskim kolegama vaterpolo. Prvo odmeravanja snaga završeno je bez pobednika (7:7)- vraća film unazad Milan Spajić – Gile.
Iako nije među živima, svi su se rado prisećali najvećeg „krivca“ što je 1947. godine oformljena plivačka i vaterpolo sekcija pri Sportskom društvu „Jovan Crveni“ Imrea Biroa. Kažu da je šetajući peščanom plažom s banatske strane Tise, Imre bači gledao mladež kako pliva i pozvao je dvadesetak dečačića da dođu u klub. Odveo ih je na pionirsko prvenstvo Vojvodine u Bačku Topolu, gde su zabeležili dobre rezultate, pa su neki nastupili na republičkom prvenstvu u Beogradu, a bilo je i onih koji su stigli do državnog prvenstva u Crikvenicama.
- Naši drugari iz razreda su već plivali, pa su i nas devojčice pozvali. Imala sam 13 ili 14 godina kada sam put Kanala krenula s Dragicom i Zoricom Milovanov i tamo smo zatekle jedino Veru Kozarski. Ubrzo su stigle Nada Rauški, Živka Pop Živanov, pa nešto kasnije Angela Sekereš i sakupio se sasvim dovoljan broj da smo i mi plivačice donosile bodove, koji su doprinosile dobrim klupskim rezultatima. Raduje me što sam sada upoznala i one koji su nastavili da se bave sportom kojem smo mi udarili temelje u našem gradu. Tužno je što mnogi nisu dočekali ovaj trenutak, ali oni su ostali u našim sećanjima i živeće dok bude sporta u Bečeju - priseća se prvih dana Olga Petrić (75), tada Đorđević, poznatija po nadimku Gulja.
Kada je vaterpolo u pitanju, prvu zvaničnu utakmicu Bečejci su odigrali u Beogradu.
- Bilo nas je svega šestorica igrača, pa nam je neko od Beograđana preporučio da nam na gol stane jedan dečak, koji je stajao po strani. Izgubili smo od beogradskog Železničara, ali je jugoslovenski i svetski vaterpolo dobio izuzetnog golmana. Taj „mali“ bio je Milan Muškatirović – Gale, koji je kasnije s kapicom Partizana i reprezentacije Jugoslavije izrastao u svetsku klasu - otkriva bivši plivač, vaterpolista, trener i predsednik kluba prof. dr Đurica Stojšić (78).
Kako je među pozvanima bio i jedan od prvih trenera, tada mladi difovac Gabor Ladocki (85) iz Subotice, svi su se prisetili njegove borbe da plivači i vaterpolisti dobiju svoje mesto na Kanalu između dva šlajza. I kada je to dozvoljeno, Radmilo Sirotanović je dao zeleno svetlo čika Dušanu „šlajzarošu“ da se pobode kolje i obeleži 50 metara za plivače, a kada se završe njihove aktivnosti improvizovalo se vaterpolo igralište i masna kožna lopta je mogla da se baci u vodu.
- Kao student sam 1952. godine došao u Bečej i lepe uspomene me vežu za to doba. Da nije tako ne bih se kasnije ponovo vratio u ulozi trenera, a i ovaj poziv sam s radošću prihvatio -uključio se u razgovor Gabor Ladocki.
A treniralo se plivajući Kanalom prema Bačkom Gradištu ili, kada je toplije vreme, preplivavanjem Tise 10, 15, pa i 20 puta. Tako je bilo sve do 1964. godine, kada se tadašnji predsednik kluva Ivan Subakov izborio za izgradnju bazena olimpijskih razmera kod Jodne banje, pa su plivači i vaterpolisti napustili Kanal. Nove generacije su imale daleko bolje uslove, pogotovo kada je 1984. godine u vreme predsednika Miloša Stražmešterova izvršena rekonstrukcija olimpijskog bazena za domaćinstvo 16. Balkanskim igrama, odnosno izgradnjom sportskog centra sa zatvorenim bazenom 1987. godine kada je alfa i omega bio Đorđe Predin Baya. To je već novija,zlatna istorija u kojoj je Bečej osvojio šest duplih kruna i titulu evropskog prvaka. Ali, da nije bilo generacija koje su u Kanalu udarile temelj, Bečej nikada ne bi dobio epitet -grad vaterpola.
Imena za istoriju
Brojna su imena plivača i vaterpolista utkana u klupsku istoriju dugu 66 godina. Prve stranice su ispisali :braća Emil i Ivan Lozanov, Branislav i Radoslav Mitrović, Branko i Slobodan Mićin, Đurica i Lazar Stojšić, Vilim Grebenar, Nikola Gligorijević, Isidor Komanov, Kazimir Miksić, Dragomir Mirković, Stevan Nastasić, Dragan Olujić, Aleksandar Reljin, Zoran Silberberg, Milan Spajić, Stevan Stojadinov, Svetozar Ćirić, nešto kasnije braća Endre, Mikloš i Laslo Husag, Aleksandar Vardić, Radmilo Dragin, Sava Ivanić, Tibor Jakab, Erne Kistner, Gabor Kiš, Ištvan Mesaroš, Andrija Stefanović... Kod plivačica, pored već pomenutih, to su bile sestre Gabriela i Marija Firanji, Eva i Radmila Milovanov, Stojanka Zebić, Radmila Mavrenski, Marija Matuška,Vera Penić, Mirjana Petričević...
vest preuzeta sa dnevnik.rs
