Da bi se pojavila kriza srednjeg doba nije dovoljno da neko misli da se našao na samom pragu starosti. Potrebno je da prema predstojećem životnom periodu ima negativan stav, da prelazak doživljava kao veliki gubitak.
Ljudi često gledaju na krizu srednjeg doba sa podsmehom. Za to su krivi slučajevi kada sredovečni muškarci naglo podetinje, počnu da izigravaju momke, promene način odevanja, frizuru, kupe sportski auto i uđu u vezu sa dvadeset ili trideset godina mlađim ženama.
Odatle dolazi i izraz plejboj, što na engleskom doslovno znači – onaj koji izigrava momka. Međutim, kriza srednjeg doba je daleko ozbiljnija i kompleksnija pojava koju danas, često neupadljivo, u sve većem broju proživljavaju i žene i muškarci.
Da bi se pojavila kriza srednjeg doba nije dovoljno da neko misli da se našao na samom pragu starosti. Potrebno je da prema predstojećem životnom periodu ima negativan stav, da prelazak doživljava kao veliki gubitak. Ono što se gubi je deo svog identiteta, nešto pozitivno će biti zamenjeno nečim negativnim, tako da je ovo prvenstveno kriza identiteta. Velika većina ovu intimnu krizu proživljava u tišini, pomalo depresivno, noseći se sa gubitkom.
Kada započinje kriza srednjeg doba? Kod različitih ljudi različito. Tačan odgovor je da kriza kod nekoga započinje onda kada dođe u godine kada smatra da započinje starost. Za neke je starost onda kada više ne mogu o sebi da misle da su mladi, pa kriza započinje u četrdesetoj. Kod drugih je to pedeseta, pedesetpeta ili šezdeseta godina. Po pravilu su to okrugle brojke. Kod žena je početak krize povezan sa signalima gubljenja biološke sposobnosti da rađaju decu.
Malo je poznat podatak da postoji zvanični početak starosti: u sedamdesetoj. Prethodni zvanični početak starosti u šezdeset i petoj je, zbog opšteg produženja životnog veka, pomeren za pet godina, piše "Politika".
Da li svako mora da doživi ovu krizu? Ljudi koji nemaju negativan stav prema trećem životnom dobu već ga vide kao način da kvalitetno žive ne doživljavaju ovu krizu. Isto tako postoje čitave kulture u kojima je nepoznata ova pojava. To znači da kriza nije biološka datost, da spada u domen psihologije.
Nečiji stav prema starosti zavisi od toga kakvu predstavu ima o starosti. A na Balkanu nije teško steći veoma negativnu predstavu o starosti. Ljudi koji ostare jednostavno otpišu sami sebe. Prestaju da se interesuju za spoljašnji svet, socijalni svet svode na porodicu i stare susede, odustaju od budućnosti. Povlače znak jednakosti između starosti i bolesti, nemoći, smrti.
Uverenja o starosti su veoma važna jer kada neko ostari on počinje da živi upravo ta svoja uverenja o starosti. Tada ulazi u unapred zacrtanu ulogu stare osobe jer misli da drukčije nije moguće. Zato treba učiti od onih ljudi koji stare na lep način, koji žive kvalitetno uprkos godinama, ali u skladu sa godinama.
(MONDO)
