Gordana Pilić, inače slabovida osoba, u braku je 18 godina. Udata je za Velibora Pilića, koji je slep od svoje druge godine života. Velibor je predsednik Saveza slepih Vojvodine i podpredsednik Saveza slepih Srbije, a Gordana, koja je sada kako kaže ispunjena kao žena, otkriva da je najteže bilo pobediti sopstvene predrasude.
"Ja sam imala tu nesreću da sam nosila naočare sa jako visokom dioptrijom, a od svoje sedamnaeste godine nosim kontaktna sočiva i bivalo je situacija da me ljudi nisu na najbolji način prihvatali. Kada sam se svojevremeno zaljubila u osobu, koja je bila da kažem, neki moj tadašnji ideal muškarca, saznala sam da ni ta osoba nije bila ravnodušna, ali mu je smetalo to što slabije vidim i smatrao je da ne bi mogao da se "nosi" sa time", kaže Gordana i otkriva kako se upustila u vezu sa svojim suprugom Veliborom.
"U jednom momentu je Velibor pokazao neko interesovanje prema meni, ali ja još nisam baš bila sasvim, i sto posto sigurna da li sam spremna da prihvatim vezu sa potpuno slepom osobom."
Velibor Pilić ističe da je slepoća pre svega biološka činjenica i da u psihološkom smislu ni u kakvom smislu ne utiče na mentalne, intelektualne, kognitivne sposobnosti ili na razvoj emocija.
"Slepa osoba kada sretne svog partnera, odnosno osobu koja mu se svidi, na svoj način percipira tu osobu. Suština je u tome da vi očima gledate, ali mozgom vidite."
Velibor takođe otkriva i da kod slepih osoba postoji proces kompenzacije.
"To nije automatski proces i postiže se vežbom, vremenom, i podrazumeva razvoj drugih čula, a to je čulo dodira, čulo mirisa, čulo sluha."
Gordana Pilić je u međuvremenu odgovorila sebi na neka bitna pitanja.
"Ja sam sela, razmislila nekoliko dana i shvatila da ja to u suštini mogu, a onda shvatila kako to nije ništa strašno i evo, da se malo našalim, ali moj suprug kuva najlepšu kafu na svetu. No u šali pola zbilje, kuva mi kafu već 18 godina i to radi jako dobro, a ja sam emotivno i na sve moguće načine, kao žena, kao jedna supruga, ispunjena, i što bi rekao Zdravko Čolić - "Ništa ja tu ne bi dir'o".
Dok god živimo u prilično konvencionalnom društvu, ne preterano tolerantnih shvatanja, razgovori o emotivnom životu osoba sa invaliditetom biće kontroverza. Puno je predrasuda i stereotipa koji prate ovo pitanje.
Specijalista ginekologije i akušerstva Zoran Kikić napominje da svi ljudi imaju iste zahteve.
"Kada izuzmete invaliditet, to su osobe koje imaju iste probleme i iste zahteve kao i osobe koje nemaju invaliditet. Dakle, imaju zahteve za ishranom, za obrazovanjem, za kulturom, za reprodukcijom, za ljubavlju."
Osobe sa invaliditetom su često posmatrane kao predmeti sažaljenja kojima je potrebna ”pomoć”. Imajući u vidu činjenicu da svi članovi ljudske zajednice imaju urođeno dostojanstvo, osobe sa invaliditetom uživaju jednaka i neotuđiva prava. Fokus nije na nedostatku, već na preprekama u društvu koje osujećuju uživanje prava, i to ne samo na očiglednim fizičkim preprekama, već i na preprekama koje se zasnivaju na stavovima i stereotipima članova društva.
Objavljeni medijski sadržaji su nastali u okviru projekta "Otvoreno i bez tabua" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.