U utorak, 14. novembra, od 18 časova u Pozorišnom klubu će se održati promocija knjige "Ptice nisu stvarne" Predraga Ž. Vajagića, bačkopalanačkog pisca i profesora.
Moderatorka je Marija Hajdić, profesorka Ekonomske škole u Bečeju.
Vajagić za sebe kaže da je profesor, pisac, čuvar smehooslobodilačkih tekovina, osnivač Društva skrajnutih burevesnika, član Veća trojice "Marginalca".
Knjigu je objavio Kulturni centar Bačka Palanka.
Priče objavljuje u brojnim književnim časopisima.
-----------------------------------
Iz knjige:
"Prelistam li sestrin bukvar (Neša ima nošu, Šana ima šugu, itd), samo knjizi bez veze pravim uši. Prepričavali smo bajke. Dodavao sam im, željan pohvala, zaplete: Pepeljuga je gurnula maćehu u bunar, dva praseta burazera okrenula na ražnju, koza vuku rodila sedam jarića.
- Sve je to samo dečija mašta, premda bolesna, rekla je mama."
"Tek kad je Broz sklopio oči, otac ih je oprezno otvorio. Video je, otprilike, ovo: Isus je od plastike, sunce od loše obojenog stiropora, venac od trnja. Parole su idiotske, narod primitivan, sistem truo, nada da sve to ne vodi u materinu – na staklenim nogama. "
"Voleo sam zaljubljivanje. Čelo se žari, veđe se pote, gaće se redovno presvlače. Ustaneš od stola, ne osvrneš se za viršlama. Ideš u školu namigujući, kao Sveti Sava, pčelama i cveću. Osećaš reptiliće u stomaku. Zacopan si do ušiju, srećan što su komforne. Daješ dosta, dobijaš više, kao kad ti u bakalnici pogrešno vrate kusur."
Recenzije:
Dok čeka hoće li ga (srećom, simbolično) streljati po azbučnom ili abecednom redu – Crna Mrlja postaje protagonist. Sve što socijalistički neimari iz našeg sokaka smatraju skrivenim, on će otkriti manirom pažljivog i lucidnog pripovedača.
(Željko Barišić)
Urnebesna pripovest o Vetrogonjama, taj čudesni zembilj u koji je smešten ovaj roman, podseća na smehotrese knjiga Džon Kenedi Tula, Džonatana Frenzena i Dejvida Fostera Volasa. U zenitu svog posve osobenog stila autor nam nudi rešenje kako da prebrodimo apokalipsu polusveta u kojoj smo se, neoprezni i nostalgični, našli.
(Saša Skalušević Skala)
Možemo biti saglasni sa autorom kada nas uvodi u svet nestvarnih ptica. Možemo zauzeti i oprečan stav, ali to ne menja ništa bitno: ovo je roman krcat sentimentom, nimalo bolećivim niti ordinarnim. Na trenutke se čini da nas Vajagić dugo zavarava sjajnim humorom i fascinantnim dosetkama, da bi nas zatim, iznenada i silovito, dočekao rečenicom od čije emotivne snage nakratko izgubimo dah. I dok, poput boksera pogođenog u pleksus, hvatamo vazduh i popravljamo rad nogu, evo iznova efektne sentimentalne poente.
(Branislav Zukić)
Najbolji i najzreliji uradak majstora zdravog smijeha (uz dvije žlice gorčine). Zamršeni porodični odnosi, tjeskoba odrastanja i posebno komplikovan, a nikad do kraja literarno osvijetljen, odnos oca i sina.
(Dragan Drobnjak)
