Iza skromne sale u Zelenoj ulici krije se spisak rezultata kakav bi poželeli i mnogo veći sportski centri. Kik-boks klub „Bečej“ godinama unazad stvara takmičare koji osvajaju medalje na prvenstvima Vojvodine, Srbije, Evrope i sveta, a mnogi od njih nosili su dres reprezentacije u najjačim konkurencijama.
Pročitajte još: Generacije šampiona: kako je Kik-boks klub „Bečej“ izgradio evropske prvake
„Mnogo je vežbača i boraca prošlo kroz klub. Neki su ostavili veliki trag, neki su trenirali kraće, ali svako je poneo nešto iz ove sale. Nažalost, nismo fakultetski grad, pa nam deca sa 18 godina uglavnom odlaze na studije. Mnogi menjaju grad, klub, uslove, i tu se karijere često prekinu. Ali mi stalno dobijamo novu decu i iznova gradimo generacije“, kaže trener Žarko Radović.
Prve velike rezultate doneli su borci iz ranih generacija: László Đurčik, Goran Perić, Robert Halas i njihovi tadašnji klupski drugovi. Perić je bio među prvima koji je postao vicešampion države u teškoj kategoriji, a Đurčik je osvajao titule u Vojvodini i Srbiji. U tom periodu klub je, prema podacima iz tadašnjih takmičenja, osvojio ukupno trinaest medalja – šest zlatnih, pet srebrnih i tri bronzane – što je za jednu malu sredinu bio ozbiljan uspeh i nagoveštaj da Bečej ima prepoznatljivu školu kik-boksa.
Pravi uzlet klub doživljava sa generacijom koju čine Milena Švonja, Jovana Trifunjagić, Nemanja Krstin i Filip Crnojački. O njima trener govori sa posebnom dozom ponosa.
„To je bila ozbiljna ekipa. Milena je osvajala evropske i svetske medalje u juniorskoj konkurenciji, Jovana je bila vicešampion Evrope i osvajala medalje na svetskim takmičenjima, Nemanja je bio prvak Vojvodine i vicešampion Srbije, a Filip državni i pokrajinski prvak kao kadet. To su rezultati koji su nas tada ucrtali na mapu“, kaže Radović.
Švonja je na juniorskom Evropskom prvenstvu stigla do vicešampionske titule, postala vicešampionka Srbije i Vojvodine, a kasnije dominirala i u seniorskoj konkurenciji. Trifunjagić je osvajala medalje na velikim takmičenjima, uključujući i bronzu na Svetskom prvenstvu za juniore, dok je Krstin u više navrata bio u samom vrhu državnih rang-lista. Crnojački je kao kadet povezao titule pokrajinskog i državnog prvaka.
„Bilo je tu još dobrih boraca – Dejan Milisavljević, pa momci koji su kasnije ulazili u profi boks – ali ova četvorka je simbol jednog perioda kada smo gotovo sa svakog velikog takmičenja donosili medalju“, dodaje trener.
Paralelno sa razvojem kik-boksa u klubu, Radović je počeo da radi i sa borcima u profesionalnom boksu. Razlog je jednostavan: kada završe takmičarsku karijeru u kik-boksu, mnogi više ne žele da rade nožnu tehniku, ali imaju želju i mogućnost da nastave kao bokseri.
„Bokser i kik-bokser su dve različite ’životinje’. Kik-bokseri su strašno hrabri, navikli na udarce nogom i kolenom, emocionalno su tvrdi. Ali tehnički moraju da se prilagode boksu. Kad to urade, pravi su ratnici u ringu. Mnogi su od tih naših boraca obišli pola Evrope zbog profi mečeva, zaradili nešto, stekli iskustvo. I to je važan deo priče kluba“, objašnjava Radović.
Danas klub ulazi u novu fazu sa generacijom koju predvode Sonja Vukšić i Mateja Nemet, uz čitav niz mladih takmičara od deset do četrnaest godina, kao i snažnu grupu kadeta i juniora.
„Sada možda imamo i najjaču generaciju mlađih uzrasta otkako klub postoji. Imamo jedno trinaest–četrnaest izvanrednih takmičara među decom, plus kadete i juniore koji su stvarno na visokom nivou. A iznad svih po rezultatima trenutno su Sonja i Mateja“, kaže trener.
Sonja Vukšić danas je lice kluba i jedan od simbola bečejskog sporta. U juniorskoj konkurenciji osvojila je zlato na Evropskom prvenstvu u Lido di Jesolu, a u reprezentaciji Srbije prepoznata je kao takmičarka od koje se gotovo uvek očekuje da se vrati sa medaljom. Trener ističe da je u kik-boksu nema nijedan poraz i da iza sebe ima sedamdeset do osamdeset mečeva.
„Sonja je verovatno rangirana kao broj jedan na svetu u svojoj kategoriji. U kik-boksu još nema poraz. Ono što je zanimljivo jeste da je još kao dete pratila svaku Mileninu borbu, preslušavala intervjue, gledala snimke po sto puta. Bila je najmanja i fizički najslabija, ali najupornija. To se sad vidi u rezultatima“, kaže Radović.
Pored Sonje, u reprezentaciji je i Mateja Nemet, koji se takmiči u jakoj muškoj konkurenciji, u kategoriji u kojoj je velika gužva i težak put do medalje. On je jedan od onih boraca za koje se veruje da će u narednim godinama nositi državni tim.
Rezultati kluba danas su takvi da Prvenstvo Vojvodine i Srbije više ne predstavljaju vrhunac sezone, već usputne stanice. Nekada se zlatna medalja na pokrajinskom takmičenju slavila kao najveći domet, dok se danas veći pritisak oseća na evropskim i svetskim prvenstvima.
„Ranije, kad uzmemo zlato na Prvenstvu Vojvodine, pa to je bila fešta. Sada na Vojvodinu ili državno idemo bez pritiska. Znamo da su svi naši borci dobri i spremni. Idemo da vidimo ko će da uzme koju medalju, a stvarni cilj su evropska i svetska takmičenja“, objašnjava trener.
Planovi za narednu sezonu posebno su vezani za Sonju. Ona ulazi u period kada će, prvi put, moći da kombinuje juniorsku i seniorsku konkurenciju.
„Sonja sada ima sedamnaest godina. Sledeće godine treba da ide na juniorsko Evropsko i Svetsko prvenstvo, a plan je i da debituje u seniorskoj konkurenciji. Ako u jednoj sezoni osvoji juniorsko i seniorsko zlato, to će biti istorija – dupla kruna. Naravno, ne razmišljamo o tome u smislu imperativa, ide se korak po korak, ali cilj postoji“, kaže Radović.
Kraj kalendarske godine tradicionalno je rezervisan za novogodišnju profesionalnu boks reviju. Klub organizuje manifestaciju 27. decembra, a plan je da Sonja odradi i svoj profesionalni meč pred domaćom publikom.
„Ona je ovde ikona. Ljudi je znaju, deca je gledaju kao uzor. Želim da je publika vidi i u profi ringu. Sa njom nigde ne žurimo – dovoljan je jedan profi meč godišnje – ali sve radimo planski, pažljivo“, objašnjava trener.
Ipak, po rečima Radovića, sportska oprema, naročito za borilačke sportove, izuzetno je skupa: rukavice, kacige, štitnici, suspenzori, sve to su stavke koje retko koja porodica može sama da pokrije.
„Neće dete prestati da trenira zato što nema opremu. Ako vidimo da nema, organizujemo se. Neko od starijih pokloni svoje rukavice, neko kupi štitnike, neko pomogne preko kluba. Gledamo da svi budu jednaki. To nas mnogo košta u organizacionom smislu, ali mislim da baš to pravi razliku“, kaže trener.
Kada se sabere sve – evropske i svetske medalje, reprezentativci, profesionalni mečevi, deca koja stiču samopouzdanje, mešovite grupe u kojima svi zajedno treniraju – Kik-boks klub „Bečej“ se ne može posmatrati samo kroz tabelu i rezultat. To je klub koji svakom novom generacijom dokazuje da se u jednoj maloj sali može stvoriti vrhunski sport, ali i čitava mreža podrške koja mladim ljudima ostaje važna mnogo duže od poslednjeg zvona sudije.
Sadržaj je kreiran u okviru projekta „Sportski almanah Bečeja: Sezona2 - Kik boks klub Bečej“ koji je sufinansiran iz budžeta opštine Bečej. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
