Zapažanja i analizu romana "Arzamas", autorke Ivane Dimić, napisala Ljiljana Jovanov, profesorka književnosti iz Novog Bečeja.
Arzamas je roman koji se svojom strukturom značajno odvaja od ostalih romana svetske, pa i naše književnosti. Većina motiva naših, i stranih romana, pripovedaju o odnosima majke i sina ili oca i sina, dok u romanu Ivane Dimić to nije slučaj. Dobitnica NIN-ove nagrade za književnost u svom romanu predstavlja odnos majke i ćerke. To je jedan kompleksan odnos koji je sve samo ne idiličan.
Autorka ovog romana opisuje svoj život sa dementnom majkom koji je prožet raznim problemima i brigama. Predstavlja nam svoju borbu sa ovom bolešću, koja sa sobom nosi još jedno teško breme- borbu sa sobom, kao najvećim neprijateljem. U toj borbi, autorka opisuje svakodnevni život sa majkom koja nimalo nije pravedna u svom odnosu prema ćerki. Ćerka svakodnevno nailazi na osude od strane majke koje itekako utiču na njen privatni, ali i poslovni život.
Uzimajući u obzir celokupnu priču, možemo reći da je snaga, energija i sve ono ljudsko što čovek može nositi u sebi, preneto u srž ovog romana koji postaje jedna dostojanstvena priča dve žene koje pokušavaju da pronađu sebe u svetu u kome žive. Interesantna je sama forma romana u kojoj se smenjuju pripovedanje i dramski elementi. Oni čine jednu celinu i novitet u našoj književnosti, te na taj način čine i jednu zamršenu igru.
Glavni motiv ovog romana je san. Iako se ne javlja jasno, itekako je bitan jer nam se čini da autorka sve ovo sanja i da je nekako uvek na granici između sna i jave.
|
Biografija Ivane Dimić
Ivana Dimić (Beograd, 1957), diplomirani dramaturg, autor je brojnih kratkih priča, drama i dramatizacija.Član je Srpskog književnog društva od 2001, a od 2005. ima status istaknutog umetnika.
Nagrade: Nagrada Tiba fstivala za najbolji dramski tekst za Zmajovine pangaloze (2010), Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi (2011), godišnja nagrada za predstave Henri Šesti i Ženski orkestar (2012).
Živi i radi u Beogradu. |
Smrt kao nezaobilazan deo je takođe jedan od bitnih motiva koji je usko povezan sa motivom sna. Možemo reći da sam pomen sna u ovom romanu naslućuje smrt. U jednom metaforičkom smislu, oni koji ostaju budni i dalje se bore za život. Negde između sna i jave, života i smrti, ispredaju se priče ove dve žene koje posustaju i uzdižu se boreći se do kraja.
Jednog dana minuće me sva tuga, sve odbrambene misli i svi strahovi. Jednog dana svešću se na svoju suštinu i moći ću da prestanem da nastojim. Prostor će se razdesiti i vreme će me otpustiti. Nastaće sveopšti sklad i potpuni mir. A dotle ću trpeti, jer nemam izbora. I trudiću se da se sebi svidim, da me ne bi posle u večnosti nervirala uspomena na jadan besmisleno nepotpun život.
