Foto: Ilustraciju je generisala veštačka inteligencija (ChatGPT)
Građani Bečeja i Novog Bečeja kroz poreze i lokalne budžete finansiraju rad lokalne samouprave, javnih preduzeća, ustanova i institucija koje odlučuju o njihovim svakodnevnim životima – od komunalnih usluga i urbanizma, do obrazovanja, socijalne zaštite i javnih nabavki. Ono o čemu se, međutim, gotovo nikada ne govori jeste jedno jednostavno, ali suštinsko pitanje: da li građani znaju, i da li treba da znaju, kakvo obrazovanje imaju ljudi koji tim novcem upravljaju?
U manjim sredinama biografije lokalnih funkcionera često se podrazumevaju kao poznata stvar. Diplome se retko preispituju, bez obzira na to kada su stečene i pod kojim okolnostima.
Istovremeno, sve je češća pojava da se studije završavaju kasnije u životu, paralelno sa punim radnim vremenom, već postojećim zaposlenjem ili obavljanjem javne funkcije, što je model školovanja koji je vremenom postao uobičajen.
U lokalnim sredinama postoje različiti obrazovni profili javnih funkcionera – od onih koji su završili redovne državne fakultete, do onih čije su diplome stečene na privatnim visokoškolskim ustanovama u periodima koji su kasnije dovođeni u pitanje. Pri tom je važno naglasiti da studenti privatnih visokoškolskih ustanova čine manjinski deo ukupne studentske populacije u Srbiji – oko 15 do 20 odsto, ali da se upravo u tom segmentu češće pojavljuju studenti koji studije završavaju kasnije u životu, van uobičajenog studentskog doba.
Činjenica je da su u Srbiji postojali periodi u kojima su pojedine visokoškolske ustanove radile uz propuste u akreditaciji. Državna revizorska institucija je utvrdila da je oko trećine visokoškolskih ustanova imalo nezavisne akreditacione cikluse, odnosno periode u kojima formalno nisu imale važeću akreditaciju, što može dovesti u pitanje validnost studijskih programa u tim periodima. Među studentima u tim periodima bili su i ljudi stariji od 30, 40, pa i 50 godina, već zaposleni, često sa stabilnim prihodima i odgovornim pozicijama. Neki su u relativno kratkom vremenskom razmaku završavali i više studijskih programa, koristeći fleksibilne režime školovanja koji nisu bili jednako dostupni svima.
Istovremeno, ostaje otvoreno i legitimno pitanje motiva. Ako u mladosti nisu imali finansijske mogućnosti, uslove ili podršku za studiranje, a kasnije su stekli stabilne prihode i radno iskustvo, šta je presudilo da se odluče upravo za privatne visokoškolske ustanove čiji je kredibilitet dovođen u pitanje, a ne za državne fakultete koji imaju dugogodišnju tradiciju, međunarodno priznate programe i jasno definisane akademske standarde? To pitanje ne odnosi se na pravo na obrazovanje u bilo kom životnom dobu, već na izbor puta kojim se do te diplome dolazi, posebno kada ona postaje osnova za obavljanje javne funkcije.
Diploma stečena u takvim okolnostima, bez obzira na formalni naziv, u javnom smislu nije ista kao diploma stečena u važećem, zakonitom i transparentnom sistemu. Ne zbog godina studenta, već zbog okolnosti u kojima je stečena. Građani koji su studirali redovno, uz značajna odricanja, kao i oni koji to nisu mogli da priušte, imaju legitimno pravo da se zapitaju da li je sistem bio jednak za sve i da li su pravila važila podjednako.
U Bečeju i Novom Bečeju, gde lokalni budžeti nemaju prostor za skupe greške, a odluke malog broja ljudi direktno utiču na svakodnevni život građana, obrazovanje funkcionera nije formalnost, već pitanje odgovornosti. Kada se diploma koristi kao osnov za zapošljavanje, napredovanje ili obavljanje javne funkcije, ona prestaje da bude privatna stvar i postaje deo javne odgovornosti. Građani ne finansiraju samo rad institucija, već i kredibilitet ljudi koji ih vode.
Istovremeno, praksa u lokalnim sredinama pokazuje i nešto drugo: da formalno obrazovanje samo po sebi nije sporno, ali da njegova zloupotreba kao statusnog simbola jeste. U Bečeju i Novom Bečeju ima ljudi bez visokih akademskih zvanja koji su, kroz dugogodišnji i odgovoran rad u zajednici, učinili vidljivo i trajno više od pojedinaca koji se javno pozivaju na svoje diplome. Njihov doprinos ne meri se titulama, već znanjem primenjenim u praksi, odgovornošću i konkretnim rezultatima, što dodatno otvara pitanje čemu diploma služi ako se koristi za samopromociju, a ne u javnom interesu.
U pojedinim državama regiona, poput Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, pitanje obrazovanja javnih funkcionera rešava se kroz administrativne i zakonske mehanizme – dodatne provere diploma, privremene obustave priznavanja spornih isprava ili insistiranje na važećoj akreditaciji u trenutku studiranja. Zajedničko tim praksama jeste nastojanje da se obrazovanje korišćeno u javnom sektoru učini proverljivim i transparentnim, bez prozivanja pojedinaca, ali uz jasno definisane standarde.
Reč je o transparentnosti. O tome da građani imaju uvid u to ko donosi odluke u njihovo ime, sa kojim formalnim kvalifikacijama i u kakvim okolnostima su one stečene. Sve dok se ti podaci ne smatraju javno relevantnim, razlika između privatnog obrazovanja i javne odgovornosti ostaje nejasna, a poverenje u institucije – krhko.
