Petrovaradinska tvrđava u Novom Sadu, mesto na kojem je EXIT godinama gradio međunarodni ugled festivala.
Foto: Screenshot / EXIT festival
Festival EXIT ovog leta prvi put posle 25 godina nije dočekao publiku na Petrovaradinskoj tvrđavi. Umesto Novog Sada i Srbije, velika festivalska priča preselila se u Crnu Goru, gde je prvi deo programa počeo u Ulcinju, na Velikoj plaži.
Program je počeo 1. jula žurkama zagrevanja, dok glavni deo u Ulcinju traje od 3. do 6. jula. Među najavljenim izvođačima su Argy, Jamie Jones, Maceo Plex, Monolink, Stephan Bodzin, Awen, Deer Jade, Lanna i Space Motion, a drugi deo EXIT-a u Crnoj Gori planiran je krajem avgusta u Bečićima i Budvi.
Na prvi pogled, to je samo još jedna festivalska vest. U suštini, to je mnogo više od toga: brojka koja se ove godine prvi put ne upisuje u turističku, ekonomsku i promotivnu bilansnu stranu Srbije.
EXIT nije bio samo koncertni program. Bio je jedan od retkih domaćih brendova koji su Novi Sad i Srbiju vezivali za savremenu evropsku kulturu, mlade ljude, velike svetske izvođače i turiste iz više desetina zemalja. To je bio događaj zbog kojeg su ljudi iz regiona, Evrope i sveta dolazili baš ovde — ne usput, ne slučajno, nego ciljano.
Prema istraživanju TIM Centra, koje je ranije objavio EXIT, festival je samo 2024. godine privredi Novog Sada i Srbije doneo 23,7 miliona evra, dok je ukupan ekonomski efekat od osnivanja premašio 270 miliona evra. Iste godine, prema tim podacima, festival je okupio više od 210.000 posetilaca iz 120 zemalja, a strani gosti činili su 67 odsto publike. Više od 83 odsto anketiranih posetilaca navelo je da je u Novi Sad došlo isključivo zbog festivala.
Ove podatke ipak treba čitati i sa neophodnom rezervom: reč je o istraživanju koje je objavio sam festival, a ne o nezavisnoj državnoj analizi. Ali čak i uz tu rezervu, oni pokazuju razmere događaja koji je godinama proizvodio merljiv ekonomski, turistički i promotivni efekat. Drugim rečima, javna podrška EXIT-u nije bila samo pitanje kulture ili zabave, nego i pitanje povraćaja kroz turizam, ugostiteljstvo, smeštaj, prevoz, lokalnu potrošnju i međunarodnu vidljivost.
EXIT se tokom godina finansirao iz više izvora: prodajom ulaznica, sponzorstvima, komercijalnim prihodima i javnom podrškom države, pokrajine i grada. Upravo taj javni deo podrške postao je sporan nakon što su organizatori saopštili da im je, posle podrške studentskom pokretu, uskraćeno sufinansiranje na svim nivoima. U saopštenju iz juna prošle godine naveli su da će jubilarno izdanje 2025. biti „poslednje u ovakvoj Srbiji“, tvrdeći da su izloženi finansijskim i drugim pritiscima.
U javnosti, međutim, nije predstavljena sveobuhvatna analiza nadležnih institucija koja bi pokazala da javna ulaganja u EXIT nisu bila opravdana u odnosu na ekonomski i turistički efekat koji je festival godinama proizvodio.
To je važan deo priče, jer javni novac u slučaju velikog međunarodnog festivala nije samo trošak. On može biti ulaganje — pod uslovom da se zna šta se za taj novac vraća. Kod EXIT-a se godinama govorilo upravo o tom povraćaju: o turistima, noćenjima, restoranima, taksijima, stanovima koji se izdaju, punim hotelima i slikama Petrovaradinske tvrđave koje su odlazile u svet.
Crna Gora je tu računicu očigledno prepoznala. Vlada Crne Gore je u aprilu saopštila da projekat „EXIT to Montenegro“ ima potencijal da generiše najmanje 210.000 noćenja i više od 40 miliona evra direktne turističke potrošnje, uz javnu podršku od 1,5 miliona evra iz državnog budžeta i dodatnu podršku opština Budva i Ulcinj. Organizatori su najavili dva velika muzička događaja — u Ulcinju u julu i u Budvi krajem avgusta — kao deo šireg razvoja festivalskog turizma.
Srbija je, dakle, izgubila mnogo više od nekoliko festivalskih večeri. Izgubila je publiku koja dolazi avionima, autobusima i automobilima iz Evrope i sveta. Izgubila je hiljade stranih gostiju koji bi trošili novac u Novom Sadu. Izgubila je međunarodni publicitet, slike pune Tvrđave, medijske objave, festivalske vodiče, preporuke putnika i deo reputacije zemlje koja je, makar nekoliko dana godišnje, bila prepoznata po nečemu savremenom, otvorenom i globalnom.
Kroz EXIT su tokom prethodnih decenija prošla neka od najvećih imena svetske muzike: The Prodigy, The Cure, Nick Cave & The Bad Seeds, Massive Attack, Iggy Pop, Pet Shop Boys, The Killers, Arctic Monkeys, Wu-Tang Clan, Moby, Faithless, Snoop Dogg, David Guetta, Skrillex, Carl Cox, Solomun i mnogi drugi. Publika u Srbiji mogla je da ih sluša u sopstvenoj zemlji, na festivalu čije su ulaznice, u poređenju sa sličnim evropskim događajima, godinama bile pristupačne.
Danas je poređenje prilično neprijatno. Dok je jedan model javnog ulaganja dovodio svetske izvođače, strane turiste i međunarodne medije, drugi model se sve češće svodi na nekoliko sati opštinskog spektakla: bina, razglas, vatromet, estradni program i obavezna poruka da je koncert „besplatan za građane“. Besplatan je, naravno, samo dok se ne pogleda budžet. Na kraju ga plate upravo građani.
Razlika nije u tome da li građani treba da imaju koncerte i zabavu. Treba. Razlika je u tome da li javni novac proizvodi događaj koji dovodi svet ovde ili samo finansira još jednu manifestaciju koja se, uz manje izmene plakata, može održati u gotovo svakoj opštini. Jedno je kulturno-turistički proizvod sa međunarodnim efektom. Drugo je kratkotrajna opštinska potrošnja sa lokalnim dometom.
Zato odlazak EXIT-a ne sme da ostane samo kratka vest iz kulture. To je ekonomski i turistički pokazatelj. Zemlja koja je imala festival prepoznatljiv širom Evrope sada gleda kako se taj kapital seli preko granice. Crna Gora će brojati posetioce, noćenja i evre, dok Srbija ostaje bez događaja koji joj je godinama donosio međunarodnu vidljivost, turiste i merljiv prihod.
A pitanje koje ostaje nije samo festivalsko, nego mnogo šire: šta ova zemlja smatra ulaganjem, a šta troškom; šta prepoznaje kao međunarodni brend, a šta kao zgodnu binu za nekoliko sati programa; i koliko nas, sasvim konkretno, košta gubitak događaja koji je Novi Sad i Srbiju godinama stavljao na evropsku festivalsku mapu.
Autor: Tijana Janković
