Flaširana voda za mnoge je najjednostavnije rešenje kada su u pokretu, ali stručnjaci upozoravaju da pažnju ne treba obraćati samo na sadržaj, već i na ambalažu. Na gotovo svakoj plastičnoj flaši nalazi se mali trougao sa brojem od 1 do 7, koji označava vrstu plastike. Iako se ova oznaka najčešće vezuje za reciklažu, ona može biti važna i kada je reč o bezbednosti.
U praksi, građani najčešće dolaze u kontakt sa plastikom označenom brojem 1 (PET). To su standardne flaše za vodu, sokove i gazirane napitke koje se svakodnevno kupuju u prodavnicama. Ova plastika je lagana i praktična, ali je namenjena isključivo za jednokratnu upotrebu. Problem nastaje kada se iste flaše ponovo pune ili ostavljaju na suncu, na primer u automobilu tokom letnjih dana, jer tada može doći do oslobađanja štetnih materija u vodu.
Sa druge strane, plastika označena brojevima 2 (HDPE) i 5 (PP) smatra se bezbednijom. Plastika broj 2 koristi se za čvršću ambalažu poput flaša za mleko ili većih kanistera za vodu, dok se plastika broj 5 često nalazi u posudama za hranu, čepovima i bocama koje su namenjene za višekratnu upotrebu. Upravo se ove dve vrste plastike najčešće izdvajaju kao bolji izbor za svakodnevnu upotrebu.
Ove oznake mogu se prepoznati i na proizvodima koje svakodnevno koristimo. Mleko se najčešće pakuje u plastiku sa oznakom 2 (HDPE), koja je čvrsta i bezbednija za kontakt sa hranom, dok se jestiva ulja uglavnom nalaze u flašama od plastike 1 (PET), istoj onoj koja se koristi za vodu i sokove. Zbog toga je važno da se takva ambalaža ne izlaže toploti i ne koristi više puta. Kod kvalitetnijih proizvoda, poput pojedinih ulja, sve češće se koristi i staklena ambalaža kao stabilnije rešenje.
Ipak, nisu sve plastike podjednako bezbedne. Plastika sa oznakom 3 (PVC) i 6 (PS) mogu sadržati supstance koje se smatraju štetnim, posebno kada su izložene toploti. Posebnu pažnju stručnjaci skreću i na plastiku označenu brojem 7, jer se u toj grupi nalaze različite mešavine materijala koje ponekad sadrže BPA – hemikaliju koja može uticati na hormonski sistem.
Najčešća plastika za vodu je, dakle, broj 1 – ali ona nije predviđena za dugotrajnu upotrebu. Upravo tu građani najčešće greše, jer iste flaše koriste više puta, ne znajući da time povećavaju rizik.
Iako količine materija koje se eventualno oslobađaju iz plastike najčešće ne prelaze zakonom dozvoljene granice, problem predstavlja dugoročna izloženost, ali i sve češće prisustvo mikroplastike u flaširanoj vodi, na šta ukazuju brojna istraživanja. Dodatni rizik predstavlja i nepravilna upotreba ambalaže, poput korišćenja oštećenih flaša ili njihovog čuvanja na visokim temperaturama.
Pored same ambalaže, stručnjaci skreću pažnju i na vrstu vode koju pijemo. Na tržištu se nalaze različite kategorije – izvorska, mineralna i prečišćena voda. Dok mineralne vode sadrže prirodne minerale poput kalcijuma, magnezijuma i natrijuma, neke prečišćene vode mogu imati veoma nizak sadržaj minerala. Zbog toga se preporučuje povremena promena vrste vode, kako bi se obezbedio raznovrsniji unos minerala, posebno kod osoba koje se ne hrane uvek uravnoteženo.
Zbog toga stručnjaci savetuju da se, kada god je moguće, izbegava svakodnevna upotreba jednokratnih plastičnih flaša. Kao sigurnija alternativa navode se staklene flaše, metalne (inox) boce i voda iz vodovoda, koja je u većini sredina u Srbiji pod stalnom kontrolom i bezbedna za piće.
Jednostavna promena navika – poput korišćenja jedne kvalitetne boce za višekratnu upotrebu, ali i povremene promene vrste vode koju pijemo – može značajno smanjiti potencijalne rizike i doprineti boljem unosu minerala u organizam.
