Ilustraciju kreirao AI – ChatGPT
Piše: Tijana Janković
Dok pacijenti prikupljaju milione za transplantacije u inostranstvu, Srbija i dalje nema stabilan transplantacioni sistem – pravna neizvesnost, neprimenjeni programi i nizak broj donora pokazuju koliko je put do funkcionalnog modela još dug.
Život Jasne Stokić (1978) iz Novog Miloševa danas je sveden na sledeći iznos: 11.720.000 dinara. Toliko je, prema podacima humanitarne fondacije „Budi human – Aleksandar Šapić“, potrebno da bi dobila priliku za transplantaciju bubrega u inostranstvu. Iza te sume ne stoji samo cena lečenja, već više od dve decenije bolesti, čekanja i postepenog gašenja jednog organizma. Prve promene u nalazima uočene su još 2002. godine, dok je terminalni stadijum hronične bubrežne insuficijencije potvrđen u avgustu 2020. Od tada, njen život meri se drugačije: ne kalendarom, već terminima za dijalizu — tri puta nedeljno, po četiri sata — u prostoru u kojem aparat preuzima posao organa koji više ne mogu da funkcionišu sami.
U toj svakodnevici, iscrpljujućoj i fizički i psihološki, prepliću se lična borba i granice sistema. Jasnin slučaj nije samo priča o jednoj pacijentkinji kojoj je potrebna pomoć. On otvara šire i neugodnije pitanje: zbog čega je transplantacija u Srbiji i dalje događaj o kojem se govori kao o izuzetku, a ne kao o dostupnoj i organizovanoj medicinskoj proceduri? Dok Crveni krst Novi Bečej i građani pokušavaju da prikupe novac za lečenje, odnosno transplantaciju u Belorusiji, ostaje utisak da se pacijenti u Srbiji često pre upućuju na humanost javnosti nego na izvesnost institucionalnog puta. Za Jasnu Stokić, dijaliza odavno nije samo terapija — ona je postala oblik preživljavanja u sistemu u kojem se nada sve češće finansira porukama i uplatama građana.
Sistem koji povremeno daje rezultat, ali ne daje sigurnost
Na prvi pogled, brojke iz poslednjih godina mogle bi da sugerišu da se transplantacioni program u Srbiji oporavlja. Tokom 2025. godine realizovano je dvadeset donora i obavljene su 63 kadaverične transplantacije organa, uključujući 34 transplantacije bubrega, 17 srca i 12 jetri, uz 39 transplantacija rožnjača. Istovremeno, prema javno saopštenim podacima, saglasnost za doniranje organa dalo je oko 60 odsto porodica u situacijama kada je donorska procedura pokrenuta. Ti podaci jesu važni, posebno u poređenju sa godinama kada se transplantacije u Srbiji mere jednocifrenim ili niskim dvocifrenim brojevima, ali ne menjaju osnovnu činjenicu: sistem i dalje ne daje predvidivu sigurnost pacijentima koji čekaju organ.
Na listama čekanja nalazi se više od 1.700 pacijenata, dok udruženja pacijenata godinama upozoravaju da je među njima i oko 40 dece na hroničnom programu dijalize. U takvom odnosu snaga, svaki godišnji pomak jeste važan, ali nije dovoljan da bi se govorilo o stabilnom programu. Ono što nedostaje nije pojedinačni uspeh, već kontinuitet. Sistem koji jedne godine pokaže pomak, a zatim ponovo zapadne u pravnu, organizacionu ili logističku neizvesnost, za pacijente ne znači sigurnost, već produženo čekanje bez jasnog roka.
Upravo u tome leži osnovna slabost domaćeg transplantacionog programa: on postoji, ali i dalje ne funkcioniše punim kapacitetom. Ne može se reći da u Srbiji nema znanja, hirurga, intenzivista, koordinatora ili ustanova u kojima se transplantacije mogu raditi. Problem je u tome što sistem prečesto zavisi od toga da li su se svi uslovi poklopili, umesto da bude organizovan tako da na predvidiv način proizvodi rezultate.
Gde transplantacija zapravo počinje
Foto: dr Saša Knežević, anesteziolog i koordinator transplantacionog tima Univerzitetskog kliničkog centra Srbije
Anesteziolog dr Saša Knežević, koordinator transplantacionog tima Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, više puta je ukazivao na činjenicu da transplantacija ne počinje u operacionoj sali. Ona počinje mnogo ranije, u jedinici intenzivne nege, u trenutku kada medicina, uprkos svim naporima, više nema terapijsko rešenje za pacijenta, ali postoji mogućnost da taj pacijent svojim organima pomogne drugima. U toj tački prestaje priča o jednoj vrsti lečenja i počinje sasvim drugi, izuzetno složen proces u kojem se prepliću intenzivna nega, laboratorije, koordinator, Uprava za biomedicinu, transport i transplantacioni timovi.
U Srbiji postoji 34 akreditovane donor-bolnice. To su, uglavnom, ustanove koje same ne rade transplantacije, ali imaju ključnu ulogu da prepoznaju potencijalnog donora i na vreme pokrenu proceduru. Upravo tu sistem najčešće pokazuje svoju slabost. Ako se donorski proces ne pokrene na vreme, ako se potencijalni donor ne prepozna, ako osoblje retko prolazi kroz takve situacije pa ih doživljava kao izuzetak, a ne kao standard, organi se gube pre nego što transplantacioni centar uopšte dobije šansu da reaguje. Knežević taj problem ne svodi na lošu volju, već na iskustvo, rutinu i organizaciju: u bolnicama koje se često susreću sa donorstvom procedure postaju deo svakodnevne prakse, dok u onima koje se sa donorima retko sreću svaka takva situacija izgleda vanredno.
Tu se otvara jedna od ključnih razlika između Srbije i zemalja sa stabilnim transplantacionim programima. Problem nije samo u tome koliko je operacija na kraju urađeno, već u tome koliko se potencijalnih donora izgubi pre nego što sistem uopšte stigne do faze raspodele organa. U zemljama koje imaju više donora po milionu stanovnika, donorstvo nije prepušteno slučajnosti, pojedinačnom iskustvu ili entuzijazmu, već je ugrađeno u svakodnevni rad bolnica, uz redovnu unutrašnju kontrolu, obuku osoblja i kontinuirano praćenje potencijalnih donorski relevantnih situacija.
Broj donora ne zavisi samo od medicine
Kada se Srbija uporedi sa državama poput Hrvatske ili Španije, razlika se ne vidi samo u statistici, već u načinu na koji je sistem građen. Prema međunarodnom izveštaju Newsletter Transplant 2024, Srbija je u godini obuhvaćenoj izveštajem imala svega devet stvarnih donora preminulih osoba, odnosno oko 1,3 donora na milion stanovnika, što je svrstava među zemlje sa najnižim stopama donorstva u grupi od 92 posmatrane države. U 2025. godini taj broj je porastao na oko tri donora na milion stanovnika, što jeste pomak, ali i dalje višestruko manje od država koje imaju uređene transplantacione sisteme. Hrvatska se poslednjih godina kreće na više desetina donora na milion stanovnika, dok je Španija evropski i svetski lider sa približno 49 donora na milion stanovnika.
Takve razlike ne mogu se objasniti samo brojem stanovnika niti navodnim „mentalitetom“. Iza uspešnih programa stoje decenije ulaganja u koordinatore, unutrašnje i spoljne kontrole, finansijsku podršku donor-bolnicama, stalne edukacije i jasne protokole. Zato poređenje sa Hrvatskom nije važno samo zato što je geografski bliska i što je nekada delila slične institucionalne obrasce, već zato što pokazuje da razlika između sistema nije u medicinskoj nemogućnosti, nego u organizaciji. Hrvatska je danas deo Eurotransplanta, međunarodne mreže razmene organa u kojoj se organ dodeljuje medicinski najodgovarajućem pacijentu u okviru više država članica. Srbija je, istina, nekada bila deo te mreže, ali danas nije. Upravo ta činjenica dodatno sužava prostor za raspodelu organa i povećava pritisak na domaći sistem.
Zato problem transplantacija u Srbiji ne može da se svede na pitanje „zašto ljudi ne daju organe“. On počinje mnogo ranije i mnogo dublje: od načina na koji se bolnice organizuju, preko toga kako se donorska procedura pokreće, do toga da li sistem poseduje pravnu i institucionalnu stabilnost koja kod građana gradi poverenje.
Pravni vakuum koji traje godinama
Jedan od najvažnijih razloga zbog kojih transplantacioni program u Srbiji nije stabilan jeste pravna neizvesnost koja traje još od 2021. godine. Tada je Ustavni sud Srbije proglasio neustavnim deo člana 23 Zakona o presađivanju ljudskih organa iz 2018. godine, kojim je bio uveden model takozvane pretpostavljene saglasnosti. Sud je ocenio da zakon nije jasno odgovorio na ključna pitanja: ko vodi evidenciju o protivljenju doniranju, kako se volja građanina proverava i kakva je tačno uloga porodice u tom postupku. To nije bila tehnička sitnica, već problem koji zadire u telesni integritet i osnovna ljudska prava.
Foto: profesorka prava dr Jelena Simić, stručnjakinja za ustavno pravo
Profesorka prava dr Jelena Simić objašnjava da problem nije bio u samoj ideji donorstva, nego u normativnoj nedorečenosti. U oblasti koja neposredno zadire u pravo čoveka da odlučuje o svom telu, zakon, po njenoj oceni, mora biti izuzetno precizan. Ne može se pretpostaviti saglasnost, a da se pritom ne propiše kome, kako i gde građani mogu da izraze protivljenje, niti se može prepustiti internim procedurama ono što mora da bude uređeno zakonom. Upravo zato ona upozorava da sadašnje stanje ne pruža punu pravnu sigurnost ni pacijentima ni lekarima. Sistem se, kako navodi, oslanja na posebno pripremljene operativne procedure u centrima za transplantaciju, ali to nije zamena za zakon.
Pravna nesigurnost ovde nije apstraktan problem. Ona ima direktne posledice po donorski proces, po spremnost zdravstvenih radnika da pokreću proceduru, po sigurnost porodica koje treba da donesu odluku i, na kraju, po poverenje javnosti. U sistemu u kojem građani ne znaju dovoljno jasno kako se njihova volja evidentira i proverava, svaki razgovor o donorstvu nužno se vraća na pitanje: ko zapravo ima poslednju reč.
Javna rasprava koja nije ulila poverenje
Kada je krajem 2025. godine otvorena javna rasprava o nacrtu izmena Zakona o presađivanju ljudskih organa, očekivanje pacijentskih organizacija bilo je da će to biti trenutak u kojem će se najzad rešiti ključne nedorečenosti. Umesto toga, rasprava je otvorila nova pitanja. Udruženja i savezi pacijenata upozorili su da je obaveštenje o raspravi objavljeno 30. decembra u 15.01 čas, dok je usmena rasprava zakazana već za 9. januar, u periodu praznika i neradnih dana, što je prema njihovoj oceni realno ograničilo učešće javnosti. U saopštenju iz januara 2026. godine zatražili su nove termine rasprave i realnije rokove, upozoravajući da se o zakonu koji direktno utiče na živote više od 1.700 pacijenata ne može raspravljati svedeno na formalni minimum.
Foto: Ivana Jović, zakonska zastupnica udruženja „Donorstvo je herojstvo“
U isto vreme, pacijentske organizacije nisu osporavale potrebu da se zakon donese, već su insistirale da on bude jasan, primenljiv i usmeren na poštovanje volje pojedinca. Ivana Jović, zakonska zastupnica udruženja „Donorstvo je herojstvo“, ukazivala je da su organizacije predlagale formiranje nacionalnog registra izjašnjenja građana, u kojem bi svaka osoba mogla jasno da se izjasni želi li ili ne želi da bude donor. Time bi porodica, u trenutku gubitka, bila rasterećena donošenja odluke umesto preminulog i mogla bi da prenese njegovu volju, a ne da je formira pod pritiskom šoka i neizvesnosti.
Međutim, prema saopštenjima organizacija koje su učestvovale u raspravi, ti predlozi nisu uvršetni u nacrt.
Spor oko autonomije volje
Jedna od najspornijih tačaka nacrta, jeste način na koji tretira autonomiju preminule osobe. Biljana Vasković i dr Jelena Simić upozoravaju da predloženi model ne rešava problem na način na koji to čine uspešni evropski sistemi, već u velikoj meri ostavlja porodici da odlučuje o telu preminulog, ukoliko on za života nije ostavio izričit trag o protivljenju. Simić to naziva „autonomijom srodnika“, ukazujući da bi porodica trebalo da bude čuvar volje preminulog, a ne njen supstitut. Ako zakon ne obezbedi mehanizam da građanin jasno i zvanično izrazi svoju volju unapred, onda prostor za sumnju ostaje otvoren, a s njim i mogućnost novih ustavnih sporova.
To pitanje nije samo pravno, već duboko političko i društveno. Uređen sistem donorstva ne počiva samo na tome da li postoji načelna podrška donorstvu, nego na tome da li građani veruju da će njihova volja biti poštovana. Bez toga je svaka kampanja ograničena.
Živo donorstvo i granice koje guraju pacijente van zemlje
Pored donorstva sa preminulih osoba, ozbiljan problem predstavlja i živo donorstvo. Važeći zakon u Srbiji omogućava da donor bude najbliži krvni srodnik do trećeg stepena srodstva ili supružnik. To u praksi znači da brojni ljudi koji bi želeli da doniraju organ bliskoj osobi — prijatelju, emotivnom partneru koji nije u braku, daljem rođaku — to ne mogu da učine u Srbiji, čak i kada su potpuno medicinski kompatibilni. Upravo zbog toga neki pacijenti transplantaciju traže u Turskoj ili drugim zemljama.
Pacijentske organizacije zato su tokom rasprave tražile da se taj krug proširi, uz stroge kontrole i procenu motiva donorstva, ali ti predlozi takođe nisu postali deo zakonskog rešenja na način na koji su predlagani. Posledica toga je da se pacijenti i dalje izlažu velikim finansijskim i zdravstvenim rizicima odlaskom u inostranstvo, umesto da dobiju šansu da transplantaciju obave u sopstvenoj zemlji.
Ukrštene transplantacije kao propuštena prilika
Poseban primer sistemskog zastoja jesu ukrštene transplantacije. U pitanju je model u kojem donor i primalac iz jednog para nisu kompatibilni, ali se njihova situacija uparuje sa drugim parom u istoj poziciji. Tako se, kroz organizovanu razmenu, omogućava da oba pacijenta dobiju transplantaciju. U mnogim zemljama to je rutinski i efikasan način da se poveća broj transplantacija bubrega bez čekanja na preminulog donora. U Srbiji takav model formalno postoji u propisima: pravilnik je donet krajem 2021. godine. Ali u praksi, prema navodima pacijenata i organizacija, program nije operativno zaživeo.
Biljana Vasković navodi da su institucijama upućivane inicijative da se formiraju liste zainteresovanih parova i uspostavi konkretan model rada, ali da odgovori izostaju. Razlika između postojanja pravilnika i njegovog stvarnog sprovođenja zato postaje više od administrativnog pitanja. U situaciji u kojoj je svaka transplantacija važna za smanjenje lista čekanja i smrtnosti pacijenata, svako odlaganje operativne primene ovakvog programa znači i propuštene šanse za lečenje.
Šta zemlje sa više donora rade drugačije
Iskustva država koje imaju visok broj donora po milionu stanovnika pokazuju da donorstvo ne raste kao rezultat jedne mere, već usled doslednog rada na više nivoa. Potrebni su bolnički koordinatori, redovna obuka osoblja, finansijska podrška donor-bolnicama, stalna kontrola kako bi se proverilo da li su potencijalni donori prepoznati na vreme, ali i javnost koja zna kako sistem funkcioniše. U tom smislu posebno je značajno poređenje sa Hrvatskom i Španijom. Ove zemlje nisu uspešne zato što imaju „bolje građane“, već zato što su donorstvo ugradile u strukturu zdravstvene politike.
U Srbiji, postoji medicinsko znanje i postoje timovi. Ono što nedostaje jesu stabilni pravni temelji, operativna doslednost i poverenje koje se ne gradi saopštenjima, već predvidivim funkcionisanjem sistema.
Poverenje kao centralno pitanje
Foto: Olivera Jovanović, predsednica udruženja „Zajedno za novi život“
Predsednica udruženja „Zajedno za novi život“ Olivera Jovanović upozorava da se transplantacioni sistem ne može menjati samo kroz zakonske izmene, bez istovremenog jačanja poverenja u institucije. Po njenim rečima, građani moraju da razumeju kako sistem funkcioniše i koje im garancije pruža. Poverenje se, kako kaže, ne može nametnuti. Ono se gradi kroz jasan i stabilan zakon, dostupne procedure i tačne informacije koje dolaze od institucija.
Upravo zato pitanje donorstva u Srbiji više nije samo medicinsko pitanje. Ono postaje pitanje institucionalne odgovornosti. Ako sistem ostaje pravno nedorečen, ako se predlozi pacijenata odbijaju bez jasnog obrazloženja, ako programi poput ukrštenih transplantacija ostaju samo na papiru, a donor-bolnice rade neujednačeno, onda se i nepoverenje širi brže od poverenja.
Budućnost sistema neće odrediti jedan zakon, nego njegova primena
Za pacijente poput Jasne Stokić sva ova pitanja imaju sasvim konkretnu težinu. Ona ne živi u pravnoj teoriji, u statistikama niti u uporednim pregledima evropskih modela. Ona živi između dijaliza, pregleda, humanitarnih kampanja i čekanja da se sistem negde spoji sa njenim životom u pravom trenutku. Zato budućnost transplantacija u Srbiji neće zavisiti od toga da li će se doneti još jedan nacrt ili potpisati još jedan memorandum. Zavisiće od toga da li će se uspostaviti zakon koji je jasan, sistem koji je operativan i praksa koja ne zavisi od izuzetaka.
Dok se to ne desi, transplantacije će u Srbiji i dalje više ličiti na povremeni uspeh nego na stabilan program. A za ljude koji čekaju organ, razlika između te dve stvari nije teorijska. Ona se meri vremenom koje imaju.
