Pročitajte zapažanja i analizu knjige "Portret umetnika u mladosti", autora Džejmsa Džojsa, koju je napisala Ljiljana Jovanov, profesorka književnosti iz Novog Bečeja.
Na samom početku romana, Džejms Džojs počinje svoje pripovedanje bajkovitim rečima koje asociraju na detinjstvo i na sve ono što ga za detinjstvo vezuje. Na taj način kao da nas uvodi u bajkoviti svet svog detinjstva, koji , kako zalazimo dublje u roman, uopšte nije bio bajkovit. Ovim kontrastom, Džojs želi da istakne granicu između detinjstva i odrastanja, tj. između bajke i stvarnog života.
Glavni junak ovog romana je Stiven Dedalus, kojem je Dž. Džojs udahnuo svoj život. Pratimo ovog junaka od njegovog detinjstva do zrelog doba i suočavamo se sa njegovim problemima i psihičkim stanjima. Poistovećujemo se sa njim i sa njim proživljavamo sve probleme kroz koje u romanu prolazi. Najzanimljiviji i najdetaljniji su ipak opisi dok je bio dete. Džojs nam prenosi svaki detalj Stivenovih dečačkih dana sa kojim se i mi sami poistovećujemo. Svaki strah, zvuk, osećaj, dodir i miris možemo do detalja osetiti kao i Stiven Dedalus:
Stiven sklopi oči i ispruži svoju drhtavu ruku u vazduh s dlanom okrenutim na gore. On oseti kako mu vaspitač dotače za trenutak prste da bi ih ispravio i ču šuštanje rukava od mantije kada je on zamahnuo prutom da ošine. Opeče ga, ubode i zabridi vreo udarac, prut kao da se lomio od praska, a njegova ruka se kvrčila kao list u plamenu: i na taj fijuk i bol u oči mu navreše vrele suze. Celo telo mu se treslo od straha i ruka mu se tresla i skvrčena, opečena, pomodrela šaka podrhtavala je kao list na vetru. Na usne mu polete krik, preklinjanje da prestane. Ali, iako su mu suze pekle oči i udovi mu drhtali od bola i straha on suszdrža suze i krik koji mu je pekao grlo.
U ovom psihološkom romanu, Dž. Džojs pokušava da stvori svet onako kako ga mi vidimo i doživljavamo i kroz svog junaka nam iznosi upravo svet koji nas okružuje i karaktere ljudi sa kojima se svakodnevno suočavamo. Ovaj roman predstavlja Stivenovo postepeno odvajanje od sredine u kojoj živi, njegovo duhovno emancipovanje od porodice, crkve i zemlje i njegovo odupiranje nametnutom autoritetu. Odriče se sveha što je verovao u vreme dečačkih dana, i odlučuje da ode u Pariz da bi, daleko od svega, mogao da se ostvari pre svega kao čovek, pa onda kao umetnik.
Majka mi uređuje moju novu polovnu odeću. Ona se, veli, sad moli Bogu da ja u svom životu i daleko od kuće i prijatelja naučim šta je srce i šta ono oseća. Amin. Neka tako bude. Dobrodošao, o živote! Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvrnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još neostvarenu svest svog naroda.
Iako ovim rečima Džojs završava svoj roman Portret umetnika u mladosti, to svakako nije kraj. Druge dve knjige koje je napisao posle ove- Uliks i Fineganova bdenja nastavljaju priču o Stivenu Dedalusu kao zrelom čoveku i čoveka u kasnim godinama, tj. kako sam kaže čoveka u snu. Međutim, ovaj roman se nekako najviše ističe i čini delo trajne vrednosti u Džojsovom opusu. Svojim detanjnim opisom i intelektom, istakao se kao jedan od boljih pisaca svetske književnosti.
Dakle, u ovom romanu možemo videti Džojsov poseban odnos prema čoveku. Otkrio je na koje sve načine čovek može da zaluta i propada, ali isto tako i da se vrati i uzdigne. Prelazi sve granice mogućeg i daje nam slike u kojima uživamo i sa kojima se istovremeno i poistiovećujemo. Ovakave slike može da nam da samo veliki umetnik u čijim delima možemo samo da uživamo iako ona iz nas izvlače sve emocije-tugu, strah, bes, sreću,strast, ljubav... Sve ono što veliki umetnik poput Džojsa može da nam pruži.
Biografija Džejmsa Džojsa
Rodio se u Ratgardu, blizu Dablina u neobičnoj porodici. Otac je bio poslovni fanatik, koji nije mario ni za kakav intelektualni napor, dok je veoma religiozna majka često obitavala u svetu muzike. Vaspitavan u strogom katoličkom duhu, mladi Džejms, pod majčinim uticajem, umalo nije izabrao sveštenički poziv. Ali, u jednoj mladalačkoj krizi napravio je drastičan rez: otrgao se i od religije i od porodice, izabravši Odiseja za svog junaka i duhovnog vodiča. Iako je jedno vreme studirao medicinu u Dablinu, već 1902. godine napustio je Irsku, da joj se više nikad ne vrati, sem na kratko u dva navrata. Svoju Itaku tražio je u Trstu, Parizu, Cirihu, u kome je i umro 1941. godine. Od Irske je uz sebe samo imao Noru Branakl, devojku koja je pošla s njim i uskoro mu postala supruga.
Jedan od utemeljitelja modernog romana. Prve uspehe postigao je zbirkom novela „Dablinci” iz 1914, u kojima Džojs prikazuje svakodnevicu i raznolika duševna stanja svojih junaka, kao i zanimljivim autobiografskim romanom „Portret umetnika u njegovim mladim danima” koji je čitalačkoj publici predstavljen 1916. Moglo bi se reći da je njegovo najpoznatije delo Uliks objavljen 1922, vrhunac njegova stvaralačkog genija svakako predstavlja Bdenje Finegana iz 1939. Iako je većinu svog života proveo izvan Dablina, ova rana iskustva u Irskoj su ostavila ogroman uticaj na njegov život i njegova dela.
Džojs se u književnosti javio još kao student, 1899. godine, jednom zanimljivom esejističkom analizom Ibzena. On je eksperimentima u narativnoj tehnici i strukturi romana i primeni toka svesti dao nov pravac modernoj književnosti. Prva zbirka pesama Kamerna muzika izišla mu je 1907. (jedno vreme pripadao je grupi imažinista, sa Paundom i Eliotom), a zatim je pred sam Prvi svetski rat objavio jedinu knjigu pripovedaka Dablince. Portret umetnika u mladosti pojavio se 1916, drama Izgnanci 1918, 1922. svetska književnost dobila je njegovo remek-delo roman Uliks, delo smatra se biblijom evropskog proznog modernizma i uprkos vrlo oštroj polemici oko Džojsovog književnog dela, izvan svake sumnje je njegov ogroman uticaj na razvoj književne proze XX veka. Posle Uliksa, Džojs je napisao još samo Fineganovo bdenje (1939), delo na kome je radio više od petnaest godina.
