Tamara i Atila Gubič iz Novog Bečeja su u braku 14 godina. Imaju sina od 13 godina i bave se privatnim biznisom. Oboje su osobe sa invaliditetom i priznaju da je bilo poteškoća, ali da su ih savladavali jednu po jednu.
"Kao i svi ostali, čovek oseća emocije i ja sam se zaljubljivao, ali sam primećivao da me one ne gledaju onako kako bih ja želeo. I onda sam ili odustajao ili se povlačio u sebe", kaže Atila.
Tamara je nakon završene srednje škole, počela da razmišlja o muškarcu koji bi je prihvatio tavku kakva jeste.
"Želela sam da bude voljena, da budem prihvaćena. Godine su polako prolazile dok konačno nisam upoznala mog supruga."
Atila otkriva da su se upoznali preko zajedničkih prijatelja.
"Komunicirali smo prvo preko mejlova i poruka i razmenili smo fotografije. Tada još Fejsbuk nije bio toliko aktuelan", na šta Tamara uz osmeh dodaje da je tako u stvari i počelo njihovo druženje.
"U međuvremenu smo shvatili da smo jedno za drugo, da je ljubav među nama, venčali smo se i dobili sina, koji evo sada ima već 13 godina."
Tamara i Atila ističu da im je ponekad pomagala porodica, ali da su uglavnom sve sami i stoički podneli.
"I mi smo preživljavali i zubiće, stomak i temperaturu. Brinuli smo se i brinemo se i dalje i trudimo se da od Davida pre svega napravimo dobrog čoveka", zaključuju supružnici Gubič.
Osobe sa invaliditetom imaju ista prava na brak, porodicu i radost roditeljstva, kao i osobe koje nemaju invaliditet i naravno da su sposobni i brižni roditelji koji pružaju ljubav svojoj deci. Iako je društvena svest o roditeljima s invaliditetom posljednjih godina bitno poboljšana, oni se još uvek susreću s brojnim predrasudama.
Doc. dr Daniela Tamaš otkriva da ti negativni stavovi nisu uvek neopravdani i ne idu iz negativne emocije.
"Negativni stavovi javnosti prema tome da i osobe sa invaliditetom mogu i treba da budu roditelji, često idu iz zabrinutosti i straha, ali iza svega stoji nedovoljna informisanost i senzibilisanost."
Specijalista ginekologije i akušerstva Zoran Kikić kaže da se svojevremeno smatralo da osobe sa invaliditetom ne treba da imaju decu i da ne treba da stupaju u brak jer "nisu sposobni".
"Život je pokazao sasvim nešto drugo. Ljudi su se plašili da osobe sa invaliditetom mogu da prenesu invalidnost na potomke. Međutim, vrlo mali broj invaliditeta se prenosi genetski. Vrlo malo. Statistika kaže da je otprilike isti procenat i kod žena koje imaju invaliditet, kao i kod onih žena koje ga nemaju, što se tiče toga da mogu da dobiju invalidnu decu", ističe Kikić i poručuje da i osobe sa invaliditetom imaju pravo na reprodukciju i imaju pravo na brak.
"Dapače, to im mnogo pomaže u tom nekom socijalnom i emotivnom miru i kvalitetu života."
Tatjana Stojšić Petković, koja od svoje sedme godine koristi invalidska kolica je psihološkinja i aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom, i majka dvoje dece.
"Ja kada sam pre 30 godina trebala da rodim svoju ćerku, bila sam prva osoba sa invaliditetom u novosadskom porodilištu koja je tu došla. Iako je bilo lekara koji su na neki način "insistirali" da se ta trudnoća "drugačije" završi, ja se naravno ni u jednom momentu nisam dala pokolebati."
Doc. dr Daniela Tamaš sa katedre za Medicinski fakultet u Novom Sadu zaključuje da se mnogi sa svojim invaliditetom i problemima te prirode suočavaju i nose jako dobro i imaju ogromnu snagu da prevaziđu sve te prepreke i težine i ostvare se u potpunosti, neki čak možda i mnogo više nego osobe iz tipične populacije.
Roditelji sa invaliditetom sebe pre svega gledaju kao roditelje, a tek onda kao osobe s invaliditetom. Ipak, kao i tipičnim roditeljima i roditeljima sa invaliditetom je ponekad potrebno pružiti podršku ka razvijanju roditeljskih veština i usluga. Možda najvažniji korak je jačanje društvene svesti o pravima i potrebama osoba i roditelja sa invaliditetom, radi promovisanja njihovog uključivanja u društvo i poboljšanje kvaliteta njihovog života i života članova njihovih porodica.
Objavljeni medijski sadržaji su nastali u okviru projekta "Otvoreno i bez tabua" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
