Foto: Trener Kik-boks kluba „Bečej - Žarko Radović
Pre nego što se pomene ijedna medalja, najvažnije je videti način na koji deca prilaze treneru Žarku Radoviću Žaretu – sa osmehom, poštovanjem i poverenjem. U tom prizoru nalazi se suština Kik-boks kluba „Bečej“: zajednica koja traje skoro tri decenije i koja je, uprkos svim teškim godinama, ostala mesto gde se odrastanje spaja sa sportom.
Pročitajte još: Generacije šampiona: kako je Kik-boks klub „Bečej“ izgradio evropske prvake
Zvanično, klub postoji od 2006. godine, kada je upisan u registar sportskih organizacija kao kik-boks klub sa sedištem u Bečeju. Ipak, priča kreće znatno ranije. Žarko Radović podseća da se kik-boks u Bečeju trenira još od sredine devedesetih.
„Mi smo još od ’96. radili kik-boks. Tada je u Bečeju postojao tekvondo klub, a mi smo u početku bili sekcija – sekcija kik-boksa u okviru tog kluba. Funkcionisali smo tako nekoliko godina, radili disciplinu kik-boks, pa polako gradili svoju priču“, priseća se Radović.
To su bila teška vremena: sankcije, ratovi, oskudica, problemi sa salama. Treninzi su se selili iz sale Gimnazije u prostorije mesne zajednice u Picerderu, pa tamo gde se uspelo pronaći termin. Bilo je perioda kada klub nije mogao da koristi Sportski centar onoliko koliko je želeo, ali nije prestajao da radi.
„Prolazili smo kroz razne faze. Jedno vreme smo bili u Gimnaziji, pa u mesnoj zajednici, pa smo tražili, bukvalno, bilo kakav prostor. Klub je funkcionisao na čistom entuzijazmu, na volji dece i ljudi koji su dolazili. Nije bilo lako, ali nismo odustajali“, kaže trener.
Kada je tekvondo klub prestao sa radom, logičan korak bilo je osnivanje samostalnog kik-boks kluba. Tako 2006. godine nastaje Kik-boks klub „Bečej“ u današnjem obliku. Tada počinje novo poglavlje – klub se vraća u „Partizan“, dobija sopstveni termin, polako sređuje salu, postavlja vreće, improvizuje prostor za sparing i stvara uslove za ozbiljniji rad.
„Kada smo se vratili u Partizan, to je za nas bila velika stvar. Postavili smo naš mali ring, obesili vreće, nabavili prve sprave prilagođene vežbačima. Za to vreme, za naš klub, to je bilo ogromno. To nam je omogućilo da počnemo da planiramo i neke rezultate, a ne samo da preživljavamo“, govori Radović.
Foto: Trening u Kik-boks klubu Bečej
Danas klub ima više od četrdeset članova. Na treninzima se smenjuju najmlađi uzrasti, kadeti, juniori, seniori i rekreativci. U jednoj smeni rade deca od otprilike deset do trinaest ili četrnaest godina, a u drugoj stariji takmičari i rekreativci, među kojima ima i onih u petoj deceniji života.
„Kod nas treniraju deca od pet–šest godina pa naviše. A gornje granice gotovo da nema. Imamo i rekreativce od 40–50 godina. Bitno je da čovek dođe sa osmehom i da sa istim tim osmehom ode kući“, kaže Žare.
Jedan prosečan trening u Kik-boks klubu „Bečej“ daleko je od monotonije. Sve počinje zagrevanjem i vežbama za zglobove i mišiće, a zatim sledi trčanje – nekada dvadeset minuta u kontinuitetu, nekada dvadeset pet, nekada intervalno, po sistemu minut trčanja pa minut hodanja, ili tri minuta trčanja pa jedan minut odmora. Posle toga rade se vežbe oblikovanja, onda preskakanje vijače, najčešće tri runde po tri minuta. Zatim dolaze tehnika i udarci na džaku, kombinacije u paru, sparing za takmičare, a na kraju parterna gimnastika – trbušnjaci, leđnjaci, čitav niz vežbi u parteru – i obavezno detaljno istezanje.
„Za mlađu grupu trening traje oko sat i po, za stariju dva sata. Svaki dan je drugačije. Nekad više forsiramo trčanje, nekad rad na džaku, nekad tehniku, nekad sparinge. Ali struktura je uvek tu: zagrevanje, trčanje, vijača, rad, parter i istezanje“, objašnjava Radović.
Posebno ističe razliku između boksa i kik-boksa.
„Boks i kik-boks spolja deluju slično, ali su jako različiti. U kik-boksu ima udaraca nogom, kolenom, sve je brže, oštrije. Kik-bokseri su naviknuti na udarce koji nisu nimalo laki, i zbog toga su strašno izdržljivi. Bokser je ’mekši’ u kretanju, više na prednjoj nozi, drugačije se izmiče. Kik-bokser ne može toliko da se lomi u izbegavanju, jer postoji opasnost od kolena. Zbog toga kad kik-bokser pređe u profi boks, mora mnogo da radi na prilagođavanju, ali zato ima srce i hrabrost“, kaže trener.
Vremenom je iz rada kluba prirodno proizašao i profesionalni boks. Borci koji završavaju kik-boks karijeru, više ne žele da rade nožnu tehniku, ali i dalje imaju želju da se takmiče. Za neke od njih profi mečevi postaju i izvor zarade, prilika da obiđu svet i steknu iskustvo koje mnogi sportisti iz malih sredina nikada nemaju.
Međutim, ono po čemu se sala u Zelenoj ulici najviše razlikuje od drugih nije broj pehara, već način na koji se ljudi u njoj ponašaju. U klubu treniraju i dečaci i devojčice, Srbi, Mađari, Romi, deca koja tek uče srpski i deca koja su bila povučena i nesigurna pre nego što su prvi put obukla rukavice.
„Roditelji mi često kažu da je dete bilo povučeno, da je znalo gradivo, ali se nikad nije javljalo u školi. Onda krene na treninge, stekne sigurnost, nauči da komunicira, i odjednom se javlja, razgovara, druži se. Nije ovo samo borilački sport, ovo je i način da nauče da budu sigurniji u sebe“, priča Radović.
Na prvi pogled, kik-boks deluje grub, ali Radović naglašava da je u pitanju bezbedan sport, pogotovo u mlađim kategorijama. Takmičari nose kacige, štitnike za potkolenice, suspenzore, zaštitu za telo, a devojke i zaštitu za grudi. Ozbiljnije povrede se praktično ne dešavaju.
„Najgore što može da se desi je malo krvi iz nosa. To je sastavni deo sporta, ali nije povreda zbog koje će neko da ostane bez prsta ili da polomi nešto. Rekao bih da se više povreda desi na fudbalu, odbojci ili nekim loptaškim sportovima nego kod nas“, kaže trener.
Veliki deo identiteta kluba čine i devojčice i devojke koje dolaze na treninge. Nekada je postojala predrasuda da je kik-boks „muška disciplina“, ali to više odavno ne važi.
„Što se tiče ženskog kik-boksa, tu su cure u Srbiji strašno podigle nivo. I u kik-boksu i u amaterskom boksu devojke postižu ozbiljne rezultate i guraju sport napred. Kod nas u sali često su one najdisciplinovanije, najtemeljnije u radu“, dodaje Radović.
Pored treninga i rezultata, klub puno pažnje posvećuje vaspitnoj ulozi sporta. Deci se jasno stavlja do znanja da kik-boks ne smeju da „nose“ na ulicu, u školu, u dvorište.
„Ovde važe jasna pravila. Kad vidimo da neko pokušava da se ’pokaže’ van sale, da preti ili se ponaša loše, odmah razgovaramo sa detetom i roditeljima. Ne sme da se desi da klub bude predstavljen u lošem svetlu. Od njih tražimo da budu sportisti, drugari, da pomognu drugima, a ne da se neko plaši zato što trenira kod nas“, jasan je trener.
Ipak, iza svega stoji vrlo skroman budžet. Klub se finansira od članarina, donatora, sponzora i sredstava opštine, ali, kako Radović kaže, to su iznosi „na kašičicu“. Kvalitetne rukavice, kacige, štitnici, suspenzori – sve to košta, a malo ko od dece može sam da priušti kompletnu opremu.
„Dosta toga rešavamo solidarnim putem. Kada znamo da neko nema opremu, organizujemo se među nama. Nekad treneri i stariji borci skupe novac, pa kupimo rukavice ili štitnike kao poklon. Nekad se pokloni za rođendan pretvore u opremu za trening. Tako funkcionišemo iz godine u godinu“, objašnjava Radović.
Uprkos svemu, sala je puna, deca dolaze, rezultati se nižu, a atmosfera ostaje ista. Svako ko uđe pozdravi trenera, dobije reč ohrabrenja, ponekad i kratki savet za školu ili život. Zbog toga je za mnoge roditelje najvažniji utisak zapravo ovaj: u Kik-boks klubu „Bečej“ deca ne postaju samo borci, već i sigurniji, odgovorniji i zreliji ljudi.
Sadržaj je kreiran u okviru projekta „Sportski almanah Bečeja: Sezona2 - Kik boks klub Bečej“ koji je sufinansiran iz budžeta opštine Bečej. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
