Ankerisanje klupa na Trgu oslobođenja, koje je sprovedeno u petak, 19. decembra, pokrenulo je polemiku na društvenim mrežama o načinu uređenja centralnog gradskog prostora. Većina komentara građana ocenila je ovu intervenciju pozitivno, uz poruke poput „konačno“ i „hvala bogu“, uz obrazloženje da će se time sprečiti dalje pomeranje klupa i njihovo oštećivanje.
Kako su radnici angažovani na ovom poslu naveli, klupe su po nalogu Opštine Bečej ankerisane na način koji omogućava da se one uklone po potrebi tokom manifestacija, kada je neophodno osloboditi prostor na trgu.
Ipak, deo građana ukazuje da pitanje nije samo u tome da li klupe treba ankerisati, već gde i na koji način je to urađeno, imajući u vidu dugogodišnju praksu njihovog korišćenja.
Rekonstrukcija trga i urbani mobilijar
Trg oslobođenja u Bečeju rekonstruisan je tokom 2016. i 2017. godine, nakon više od tri decenije bez većih zahvata. Projekat je obuhvatio uređenje pešačkog platoa, fontane, rasvete i postavljanje urbanog mobilijara.
Prema podacima iz tog perioda, za trg je bilo predviđeno ukupno 82 klupe, od čega 65 klupa sa naslonom i 17 bez naslona, uz prateće kante za otpatke i žardinjere. Klupe su u planskoj dokumentaciji tretirane kao deo urbane opreme, sa jasno definisanim brojem, tipom i materijalom, dok u javno dostupnim dokumentima nema detaljnijeg obrazloženja njihove društvene funkcije ili načina korišćenja u praksi. Polazna pretpostavka takvog pristupa jeste da su klupe namenjene pojedinačnom sedenju ili manjem broju ljudi, odnosno kraćem zadržavanju, a ne grupnom okupljanju i dužem boravku.
Kako se trg koristi u svakodnevnom životu
U praksi, tokom prethodnih godina, klupe na trgu su često pomerane i grupisane. To su najčešće činili srednjoškolci, koji se na trgu zadržavaju u većim grupama i spontano formiraju krugove ili polukrugove radi razgovora i druženja. Sličan obrazac prisutan je i kod starijih građana, naročito penzionera, koji se okupljaju u centralnim delovima trga.
Takvo korišćenje prostora dovodilo je i do oštećenja pojedinih klupa, posebno zbog sedenja na naslonima, ali se u najvećem broju slučajeva radilo o premeštanju i prilagođavanju rasporeda, a ne o namernom uništavanju mobilijara.
Na mestima gde su građani sami dovlačili klupe i formirali neformalne tačke okupljanja, uočava se obrazac koji ukazuje na drugačije potrebe korisnika prostora od onih koje su predviđene planom. Da li je ankerisanje moglo biti sprovedeno selektivno, upravo na tim lokacijama, uz eventualno dopunjavanje broja klupa, ostaje otvoreno pitanje za stručnu raspravu.
Kako se obrasci korišćenja prepoznaju u prostoru
Posebno u zoni u blizini srednje škole, uočava se stabilan obrazac ponašanja – klupe se upravo na tom delu trga najčešće grupišu od strane srednjoškolaca, koji se tu zadržavaju u većim grupama i koriste prostor kao mesto svakodnevnog okupljanja. Takav obrazac korišćenja prisutan je duži niz godina i ponavlja se nezavisno od rasporeda mobilijara.
To je već signal o tome gde i na koji način određene grupe korisnika doživljavaju prostor kao svoj. Postavlja se pitanje da li bi u takvim zonama bilo opravdano unapred definisati grupne formate sedenja, koji bi odgovarali stvarnom načinu korišćenja prostora, umesto da se klupe naknadno pomeraju.
Iskustva iz drugih sredina pokazuju da prostori koji su jasno prepoznati kao „nečiji“ — poput zona za mlade u blizini škola — često dovode i do većeg stepena odgovornosti prema samom mobilijaru, jer ga korisnici doživljavaju kao deo sopstvenog okruženja, a ne kao neutralnu, nametnutu opremu.
Šta su „desire paths“ i zašto su važni
U savremenoj urbanističkoj teoriji i praksi postoji koncept poznat kao desire paths (linije želje), koji polazi od ideje da se javni prostor ne planira isključivo na osnovu crteža i simetrije, već i prema tome kako ga ljudi zaista koriste. Najpoznatiji primer su neformalne pešačke staze koje nastaju tamo gde ljudi prirodno prolaze – preko trave ili neuređenih površina – a koje se vremenom utabaju. U gradovima koji primenjuju ovaj pristup, takve staze se kasnije ozvaničavaju, popločavaju ili asfaltiraju, umesto da se zatvaraju ili ignorišu.
Ovaj princip se ne odnosi samo na kretanje, već i na zadržavanje u prostoru – gde ljudi sede, sa kim sede i koliko dugo borave.
Danski urbanista Jan Gehl, čije se ideje primenjuju u brojnim svetskim gradovima, u svojim istraživanjima ističe da je ponašanje ljudi u javnom prostoru najvažniji pokazatelj njegove uspešnosti. Prema njegovom pristupu, kada građani spontano menjaju način korišćenja prostora – bilo da prave prečice ili grupišu mesta za sedenje – to ne predstavlja problem, već informaciju za one koji planiraju.
Estetika ili funkcija – ili oboje?
Činjenica da se klupe na Trgu oslobođenja mogu ukloniti tokom manifestacija ukazuje da je prostor već zamišljen kao fleksibilan. Ipak, aktuelna polemika na društvenim mrežama pokazuje da se ta fleksibilnost pre svega koristi za organizaciju događaja, dok se svakodnevni društveni život prostora ređe uzima kao polazna tačka.
Pitanje koje je otvorilo ankerisanje klupa nije da li trg treba da bude uredan i estetski oblikovan, već zašto se u planiranju javnog prostora češće ne polazi od načina na koji ga građani već koriste. U tom smislu, trg nije samo vizuelna simetrično-geometrijska celina, već mesto okupljanja, razgovora i boravka – prostor koji svoju funkciju dobija tek onda kada se u njemu ljudi zadržavaju.
