Ilustracija: AI-generisana ilustracija (ChatGPT)
Piše: Tijana Janković
Jedne večeri 2015. godine, dok je bila na času salse, Biljani Vasković stigao je imejl sa rezultatima redovne kontrole krvi. Blago povišen kreatinin u tom trenutku nije delovao kao presuda, ali s obzirom na porodičnu istoriju – majku koja je provela 20 godina na hemodijalizi i sestru koja je već bila transplantirana – Biljana je osetila poznatu jezu.
„U trenutku me oblio hladan znoj. Znala sam da je to to. Bolest koja u našem slučaju i nema pravu dijagnozu, već se samo kaže – hronična bubrežna insuficijencija“, priseća se Biljana u svom svedočenju.
Njena priča je jedna od oko 2.000 sličnih koje danas čine Nacionalnu listu čekanja za transplantaciju organa u Srbiji.
Iza ovog administrativnog broja krije se statistika koja je, prema međunarodnom izveštaju „Newsletter Transplant 2024“, neumoljiva: tokom 2024. godine u Srbiji je preminulo 48 pacijenata koji nisu dočekali svoj poziv, dok je na listu dodato još 61 novo ime. Iako u sistemu postoje stručni timovi i infrastrukturni kapaciteti, jaz između potreba i broja realizovanih operacija ostaje jedno od ključnih sistemskih i istraživačkih pitanja.
Upravo način na koji se tim potrebama upravlja – kroz sistem bodovanja i medicinskih prioriteta – presudno utiče na to ko će i kada dobiti šansu za transplantaciju.
Algoritam hitnosti: zašto lista nije „red za čekanje“
Foto: dr Saša Knežević, anesteziolog i koordinator transplantacionog tima Univerzitetskog kliničkog centra Srbije
Jedna od najvećih zabluda u javnosti jeste uverenje da je lista čekanja linearna – da pacijenti dobijaju organe po redosledu dolaska. U stvarnosti, Nacionalnom listom upravlja strogi medicinski algoritam u kojem se prioriteti stalno menjaju.
Kako objašnjava dr Saša Knežević, anesteziolog i koordinator transplantacionog tima Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, status pacijenata na Nacionalnoj listi neprestano se procenjuje i menja u skladu sa njihovim kliničkim stanjem.
„Lista čekanja nije red po kojem se organi dele, već dinamičan medicinski sistem. Postoje pacijenti kod kojih u datom trenutku nema potrebe za hitnom transplantacijom, već se nalaze u režimu praćenja. Ukoliko se stanje pogorša, njihov prioritet se momentalno menja i oni mogu postati kandidati za urgentnu transplantaciju“, navodi dr Knežević.
Upravo taj sistem bodovanja – poput MELD skora kod obolelih od jetre – određuje kome je transplantacija u datom trenutku najhitnija, bez obzira na to koliko dugo se neko formalno nalazi na listi.
Kako taj algoritam funkcioniše u praksi, najbolje se vidi kroz iskustva pacijenata koji su prošli put od statističkog broja do poziva koji menja život.
Od 54. mesta do poziva: kada medicina presudi
Foto: Goran Filić Gogac pre i posle transplantacije srca
Ovu dinamiku najbolje ilustruje iskustvo Gorana Filića Gogca, pacijenta iz Smedereva koji je čekao transplantaciju srca. Na samom početku, kako kaže, kardiološkinja mu je bez ulepšavanja predočila realnost.
„Filiću, idi kući, čekaj. Možemo da te pozovemo već sutra, a možda i nikada.“
U tom trenutku, Goran je bio 54. na listi čekanja. Ipak, zbog retke krvne grupe (AB pozitivna) i specifičnih medicinskih parametara, na prvo mesto dospeo je za svega pet meseci.
„Ja sam se nasmejao, što je doktorki bilo čudno. Rekla mi je da sam ili veoma hrabar ili lud čovek, znajući da se tada radilo svega jedna do dve transplantacije godišnje. Ali o tome ne odlučuje broj na listi, već Bog i parametri koje samo medicina poznaje“, ističe Goran Filić.
Slično potvrđuje i Nikolina Vujackov iz Novog Bečeja, koja sada sedam godina živi sa transplantiranom jetrom.
„Mora biti ista krvna grupa, građa tela, približna kilaža i mnogo drugih faktora. Kompatibilnost mora biti oko 99%, jer 100% ne može biti,“ objašnjava Nikolina.
Dr Knežević potvrđuje da se u praksi, odluka o tome kome će organ biti dodeljen donosi u veoma kratkom vremenskom okviru.
„Kod svake transplantacije razmatra se čitav niz medicinskih parametara – od krvne grupe i tkivne podudarnosti, do hitnosti, vremena koje organ može provesti van tela i opšteg stanja primaoca. Ponekad o sudbini organa odlučuju sati, a nekada minuti.“
Za većinu pacijenata, međutim, period čekanja ne protiče u apstraktnim medicinskim parametrima, već u svakodnevici obeleženoj aparatima, terapijama i stalnim ograničenjima.
Život u „starom kaputu“: svakodnevica na aparatima
Ova svedočenja ne predstavljaju izuzetak, već osvetljavaju način na koji sistem transplantacije u Srbiji funkcioniše u praksi. Iako su medicinski kapaciteti i stručni timovi uspostavljeni, put od pravovremene identifikacije potencijalnog donora do same transplantacije često zavisi od više paralelnih procedura, organizacionih odluka i dostupnosti resursa u lokalnim zdravstvenim ustanovama. Upravo ta složenost procesa, u kojem se medicinski i administrativni koraci moraju poklopiti u kratkom vremenskom roku, u velikoj meri određuje tempo lista čekanja i neposredno utiče na položaj pacijenata.
Prema rečima dr Saše Kneževića, transplantacija je jedan od najsloženijih procesa u medicini jer zahteva istovremenu koordinaciju intenzivne nege, hirurških timova, laboratorija, transporta i Uprave za biomedicinu.
„To nije jedan tim i jedna odluka – u realizaciji jedne transplantacije učestvuje više desetina zdravstvenih profesionalaca, često u veoma kratkom vremenskom okviru“, navodi on.
U takvom sistemu, u kojem se medicinski i organizacioni koraci prepliću, teret čekanja najteže se prelama preko samih pacijenata – jer za one koji čekaju organ, svaki dan predstavlja borbu sa telom koje polako otkazuje.
Olivera Jovanović, predsednica udruženja „Zajedno za novi život“, opisuje to stanje metaforom koja pogađa suštinu čekanja.
„To je kao da čekate da skinete stari, istrošeni i pocepani kaput u kojem vam je stalno hladno i obučete novi, udobniji. A nemate predstavu da li će se taj momenat ikada desiti, niti da li ćete u jednom trenutku prestati da budete kandidat jer su vaše telo i organizam iscrpljeni.“
Za bubrežne pacijente, taj „stari kaput“ je aparat za dijalizu. Biljana Vasković objašnjava da ovakav život podrazumeva 100% invaliditet.
„Ceo život krene da se vrti oko dijalize. Ona je prioritet, jer bez nje ne može da se preživi. Mnogi pacijenti se odluče za invalidsku penziju, a oni koji nastave da rade zaista se lavovski bore, jer poslodavci često ne prilagode radno mesto invaliditetu“, navodi ona.
Pacijenti na hemodijalizi smeju da unesu svega pola litre tečnosti dnevno, dok se nivoi elektrolita i hemoglobina stalno menjaju.
„Bubrezi ne rade ono što im je posao – ne regulišu tečnost i elektrolite, ne proizvode eritropoetin. Pacijenti nemaju snage ni energije ni za šta. Sve se svodi na minimum i na mod preživljavanja“, dodaje Biljana.
Deca na dijalizi: broj koji alarmira
Najpotresniji podatak u ovom sistemu odnosi se na decu. Prema navodima udruženja pacijenata, na hroničnom programu dijalize u Srbiji trenutno se nalazi oko 40 dece – što se smatra rekordnim i alarmantnim brojem.
Ivana Jović iz udruženja „Donorstvo je herojstvo“ upozorava da ta deca umesto detinjstva žive u bolničkom režimu, vezana za aparate po nekoliko sati svakog drugog dana.
„Lista na kojoj su deca ne bi smela da postoji. Oni moraju biti apsolutni prioritet“, naglašava i Biljana Vasković, dodajući da bolest toj deci „krade detinjstvo“.
Institucionalni zidovi i „administrativni pakao“
Foto: Biljana Vasković
Pored medicinske borbe, pacijenti se suočavaju i sa tromom administracijom. Biljana Vasković detaljno opisuje iskustvo sa PIO fondom i RFZO-om tokom pokušaja da reguliše lečenje u inostranstvu.
„Institucije vas nateraju da se spustite na njihov nivo, da budete neprijatni. Njima nije problem što ste vi 100% osoba sa invaliditetom, oni obrađuju papire kada stignu. Kao poslednja budala, jecala sam u PIO fondu, jer moj predmet čeka ‘internu kontrolu’ i kurira, dok meni život zavisi od materijala za dijalizu“, svedoči ona.
Ukazuje i na razliku u terapiji:
„U Hrvatskoj su lekari bili šokirani kada su videli da u Srbiji i dalje pijemo kalcijum karbonat, takozvanu ‘kredu’, kao vezivač fosfora. To je u Evropi prevaziđen standard, ali kod nas se stalno govori da nema para.“
Ovakva iskustva pacijenata ukazuju na jaz između medicinskih mogućnosti i administrativnih procedura u zdravstvenom sistemu.
Dr Knežević potvrđuje da se zdravstveni sistem često nalazi između medicinskih mogućnosti i administrativnih ograničenja.
„Lekari i timovi mogu biti spremni, ali ako procedura zapne na administrativnom nivou, gubi se dragoceno vreme. U transplantaciji, vreme često znači život“, ističe on.
Trenutak koji menja sve: poziv i sećanje
Poziv za transplantaciju deli život na „pre“ i „posle“. Nikolina Vujackov se seća da je bila u kupovini, u četvrtak oko 19 časova.
„Dok sam vadila telefon iz džepa, osećala sam da je to taj poziv. Reagovala sam potpuno pogubljeno, milion stvari vam prolazi kroz glavu“, kaže ona.
Goran Filić Gogac pamti i poslednji trenutak pre polaska.
„Moja pudlica je skočila na mene, lizala me po licu i položila glavu na moje grudi. Nikada pre ni posle toga to nije uradila. Okrenuo sam se na vratima i pomislio – možda se nikada neću vratiti“, rekao je Filić i dodao da je najdublji trag ostavio susret sa porodicom donora – mladića od 32 godine.
„Sestra preminulog dečka se zatrčala ka meni. Zagrljaj je trajao tri-četiri minuta. Rekla mi je: ‘Izvini, ja mogu samo da stavim ruku na tvoje grudi da pozdravim brata’.“
Goran danas u kući čuva sliku svog donora kao ikonu i slavi svoj, ove godine „sedmi rođendan“ novog života.
Pojedinačna svedočenja pacijenata osvetljavaju ljudsku dimenziju sistema, ali brojke i institucionalni podaci dodatno potvrđuju razmere problema.
Činjenice umesto zaključka
Prema javno dostupnim podacima zdravstvenih institucija i izjavama nadležnih organa, tokom 2025. godine zabeležen je izvestan pomak u sistemu transplantacije u Srbiji. Saglasnost za doniranje organa dalo je oko 60% porodica, dok je u istoj godini realizovano ukupno 96 transplantacija organa i tkiva, uključujući 16 transplantacija srca, što predstavlja najveći godišnji broj do sada. Ipak, ovi podaci ostaju nedovoljni u odnosu na broj pacijenata koji se nalaze na listama čekanja. Istovremeno, prema javno objavljenim podacima početkom 2026. godine, zabeleženi su i slučajevi odbijanja saglasnosti porodica, što dodatno pokazuje koliko sistem zavisi od razgovora koji se vodi u najtežem trenutku.
Zdravstveni sistem raspolaže sa tri tima osposobljena za transplantaciju srca, koji mogu da rade 24 sata dnevno, 365 dana u godini, dok u realizaciji jedne transplantacije učestvuje više od 50 zdravstvenih profesionalaca. Kako objašnjava dr Saša Knežević, problem ne leži u nedostatku stručnosti ili timova, već u složenom putu koji prethodi samoj operaciji. „Lekari mogu biti spremni, timovi obučeni, ali ako se donorska procedura ne pokrene na vreme ili zapne na administrativnom nivou, gubi se dragoceno vreme. U transplantaciji, vreme često znači život“, ističe on.
Prema rečima dr Saše Kneževića, realnost je da je verovatnoća da će čoveku tokom života zatrebati organ i do 50 puta veća od verovatnoće da će sam postati donor. Upravo ta disproporcija, kako upozorava, pokazuje koliko je važno da sistem donorstva bude jasan, funkcionalan i predvidiv, jer bez toga put od donora do pacijenta ostaje neizvestan i često zavisi od okolnosti, a ne od potrebe.
