Ilustracija: AI-generisana ilustracija (ChatGPT)
Piše: Tijana Janković
Kada je Biljana Vasković odlučila da transplantaciju obavi u Zagrebu, ta odluka nije bila izraz nepoverenja prema lekarima u Srbiji, već posledica dugog perioda čekanja i neizvesnosti u sistemu koji, prema njenom iskustvu, funkcioniše sporije nego što bolest napreduje. „Bolest ima rok, a procedura nema“, navodi ona. U trenutku pogoršanja zdravstvenog stanja, pacijent, kako kaže, više ne razmišlja o nadležnostima i pravnim okvirima, već o tome gde će pre dobiti realnu šansu da nastavi život.
Transplantacija u drugoj zemlji nije uslovljena državljanstvom, već medicinskim kriterijumima i administrativnim procedurama. U praksi se takvi zahvati najčešće realizuju kroz samostalno finansiranje ili uz prethodno odobrenje nadležnog fonda zdravstvenog osiguranja, u skladu sa propisima zemlje u kojoj se transplantacija obavlja.
Iskustvo Biljane Vasković nije izolovan slučaj, već, prema ocenama sagovornika, ukazuje na širi problem u kojem se transplantacija u Srbiji ne odvija isključivo u medicinskom, već i u pravnom okviru koji već godinama nije u potpunosti uređen. Iako sistem raspolaže stručnim timovima i tehničkim kapacitetima, pravni okvir još gotovo pet godina nije usklađen sa ustavnim zahtevima. Time izostaje stabilnost i puna pravna sigurnost.
Period bez izmenjenih zakonskih odredbi
U maju 2021. godine Ustavni sud Srbije proglasio je neustavnim deo člana 23 Zakona o presađivanju ljudskih organa, koji je donet 2018. godine, a kojim je bio uveden model takozvane „pretpostavljene saglasnosti“. Tim rešenjem smatralo se da je osoba saglasna sa doniranjem organa ukoliko se tome za života nije protivila. Sud je, međutim, ocenio da zakon ne sadrži odgovore na ključna pitanja: ko vodi evidenciju onih koji se protive doniranju, na koji način se volja izražava i proverava, kao i kakva je uloga porodice u tom postupku. Još tada je ukazano da ne postoje mehanizmi kojima se obezbeđuje ostvarivanje i provera slobodno izražene volje građana, što je ocenjenо kao ozbiljan propust u oblasti koja neposredno zadire u telesni integritet i osnovna ljudska prava.
Donorske kartice, koje su se izdavale pre stupanja na snagu Zakona iz 2018. godine, danas nemaju pravno dejstvo i više se ne izdaju. Važeći zakon ne predviđa poseban registar pozitivnog izjašnjenja građana o donorstvu, dok se protivljenje doniranju može izraziti pisanom izjavom. U praksi se saglasnost porodice i dalje traži nakon potvrde smrti.
Foto: profesorka prava dr Jelena Simić, stručnjakinja za ustavno pravo
Profesorka prava dr Jelena Simić objašnjava da, prema njenoj oceni, problem „nije bio u ideji doniranja kao takvoj, već u ozbiljnoj pravnoj nedorečenosti“.
„U oblasti koja neposredno zadire u telesni integritet čoveka, zakon mora biti izuzetno precizan. Ne može se pretpostaviti saglasnost, a da se istovremeno ne propiše kome, kako i gde građani mogu da iskažu protivljenje“, navodi Simić.
Iako je Ustavni sud ostavio nadležnom zakonodavnom organu rok da sporni deo zakona uskladi sa Ustavom, do toga, prema dostupnim podacima, još uvek nije došlo. Kako objašnjava prof. prava dr Jelena Simić, nakon odluke Ustavnog suda i isteka roka koji je dat Narodnoj skupštini da izmeni sporne odredbe, postupanje u praksi se oslanja na „posebno pripremljenu operativnu proceduru za dobijanje saglasnosti za darivanje ljudskih organa“, koja se primenjuje u centrima za transplantaciju. To, prema njenim rečima, znači da se uslovi zadiranja u pravo na telesni integritet uređuju operativnim procedurama, a ne zakonom, što sistem čini normativno neizvesnim. „Takvo stanje ne pruža punu pravnu sigurnost ni pacijentima, ni lekarima“, upozorava Simić.
U institucionalnom okviru transplantacionog sistema u Srbiji centralnu ulogu ima Uprava za biomedicinu, organ u sastavu Ministarstva zdravlja. Na zvaničnom sajtu Ministarstva zdravlja navodi se da u Upravi za biomedicinu obavljaju poslove koji obuhvataju, između ostalog, učestvovanje u pripremi propisa u oblasti transplantacije organa, ćelija i tkiva, koordinisanje rada ustanova koje imaju dozvolu za transplantacije, obezbeđivanje i koordinaciju distribucije i razmene organa u zemlji i inostranstvu, vođenje Jedinstvenog registra davalaca i vođenje listi čekanja po vrstama organa, kao i republičke liste čekanja, uz poslove kontrole kvaliteta i nadzora u ovoj oblasti.
Detaljnije informacije o nadležnostima Uprave za biomedicinu, kao i o zvaničnoj proceduri doniranja i transplantacije organa, dostupne su na sajtu Ministarstva zdravlja Republike Srbije.
Nacrt zakona i pitanje autonomije volje
Prema oceni Biljane Vasković, transplantirane pacijentkinje i aktivistkinje za prava pacijenata, nacrt izmena Zakona o presađivanju ljudskih organa, koji je krajem 2025. godine upućen na javnu raspravu, formalno ima za cilj da prevaziđe postojeću pravnu neuređenost, ali pojedina rešenja ponovo otvaraju pitanje autonomije volje pojedinca.
Kako navodi Vasković, prema nacrtu zakona, ukoliko se preminula osoba za života nije izjasnila, odluku o doniranju organa donosi porodica, što ona vidi kao suštinski problematično rešenje.
„To znači da se ja uopšte ne pitam o svom telu, već da odluku umesto mene donose drugi“, navodi ona.
Prof. prava dr Jelena Simić objašnjava da takvo rešenje uvodi ono što ona naziva „autonomijom srodnika“.
„Uloga porodice trebalo bi da bude da posvedoči o volji preminulog, ukoliko je ona poznata, a ne da tu volju zamenjuje. U suprotnom se može otvoriti pitanje da li se telo preminule osobe posmatra kao objekat o kome se odlučuje“, navodi Simić, dodajući da bi ovakva zakonska rešenja mogla ponovo biti predmet ustavnih sporova.
Zahtevi pacijenata i javna rasprava
Na ove probleme ukazale su i pacijentske organizacije, među njima i udruženje „Donorstvo je herojstvo“, čija je zakonska zastupnica Ivana Jović bila među potpisnicima inicijative za produženje i sadržajnije vođenje javne rasprave o Nacrtu zakona.
„Ne sporimo potrebu da se zakon donese. Naprotiv. Tražimo zakon koji je jasan, primenljiv i koji poštuje volju pojedinca“, navodi Jović. Prema njenim rečima, pacijentske organizacije su predlagale formiranje nacionalnog registra u kojem bi svaki građanin mogao jasno da se izjasni da li želi ili ne želi da donira organe, kako porodice u trenutku gubitka ne bi bile primorane da donose odluke u stanju šoka.
Udruženja su, kako dodaje, ukazivala i na to da je javna rasprava o Nacrtu trajala kratko i bila organizovana u periodu koji je znatno ograničio učešće pacijenata i šire javnosti.
Ti zahtevi ponavljani su i kroz niz javnih saopštenja i konferencije tokom 2025. i početkom 2026. godine, uz upozorenja na posledice zastoja u izmenama zakona i potrebu formiranja nacionalnog registra izjašnjenja građana.
O zvaničnom tumačenju predloženih izmena i institucionalnim nadležnostima, redakcija je pokušala da dobije i stav nadležnih organa.
Redakcija Webinfo obratila se Ministarstvu zdravlja Republike Srbije, kao i Upravi za biomedicinu, putem zvaničnih mejl adresa, sa molbom za predlog sagovornika i institucionalno učešće u serijalu o doniranju organa. U okviru tog razgovora bila su planirana pitanja u vezi sa nadležnostima, primenom zakona i organizacijom sistema transplantacije. Do zaključenja ovog teksta, odgovor nije stigao.
Ograničenja živog donorstva
Foto: Ivana Jović, zakonska zastupnica udruženja „Donorstvo je herojstvo“
Pored pitanja doniranja organa sa preminulih osoba, zakon strogo ograničava i živo donorstvo. Član 18 Zakona o presađivanju ljudskih organa dozvoljava doniranje organa isključivo između krvnih srodnika do trećeg stepena srodstva, kao i između supružnika.
Prema važećem zakonu, živi donor u Srbiji može biti isključivo najbliži krvni srodnik do trećeg stepena srodstva ili supružnik, dok svi drugi oblici bliskih odnosa, bez obzira na trajanje, stepen povezanosti ili medicinsku kompatibilnost, nisu pravno dozvoljeni.
U praksi to znači da bliski srodnici poput brata od tetke, kao i prijatelji ili emotivni partneri koji nisu u braku, ne mogu biti donori, čak i kada postoji potpuna medicinska kompatibilnost i saglasnost obe strane.
Ivana Jović ukazuje da upravo zbog ovakvih ograničenja pojedini pacijenti rešenje traže van Srbije.
„Imamo situacije u kojima ljudi odlaze u druge zemlje jer im zakon u Srbiji ne dozvoljava da im pomogne osoba kojoj veruju i koja je medicinski odgovarajući donor“, navodi Jović, dodajući da su pacijentske organizacije predlagale proširenje ovog kruga uz stroge kontrole i procenu motiva doniranja.
Kao ilustraciju posledica važećih zakonskih rešenja, Jović navodi slučaj Branka Đalamića, koji je bubreg donirao svom dugogodišnjem prijatelju Siniši Novakoviću. Iako su bili u potpunosti medicinski kompatibilni i postojala je saglasnost obe strane, transplantacija u Srbiji nije bila moguća jer zakon ne prepoznaje doniranje između osoba koje nisu u propisanom srodstvu. Zbog toga su transplantaciju morali da obave u Turskoj, uz samostalno prikupljanje sredstava za lečenje. Đalamić je za ovaj čin proglašen Herojem 2025. godine u okviru konkursa „Oni su heroji“, koji organizuje Delegacija Evropske unije u Srbiji.
Poverenje i pravni okvir
Foto: Olivera Jovanović, predsednica udruženja „Zajedno za novi život“
Govoreći o širem društvenom kontekstu doniranja organa i predloženim zakonskim rešenjima, Olivera Jovanović, predsednica udruženja „Zajedno za novi život“, ističe da se transplantacioni sistem ne može menjati isključivo kroz izmene zakonskih normi, bez istovremenog jačanja poverenja u institucije. Kako navodi, u društvu u kojem se svest o donorstvu još uvek razvija, ključno je da građani razumeju kako sistem funkcioniše i koje garancije im pruža.
„Poverenje se ne može nametnuti. Ono se gradi kroz jasan i stabilan zakon, dostupne i razumljive procedure, kao i kroz tačne i dosledne informacije koje dolaze od institucija“, navodi Jovanović. Prema njenim rečima, promene u ovako osetljivoj oblasti moraju biti postepene i praćene otvorenom komunikacijom, jer se bez poverenja teško može očekivati spremnost građana da donesu odluku o doniranju.
Olivera Jovanović dodatno ukazuje da se u javnosti često zanemaruje odnos verovatnoća – da je, prema dostupnim podacima, verovatnoća da će nekome tokom života zatrebati organ višestruko veća od verovatnoće da će se naći u situaciji da bude donor. Upravo zato, kako ističe, uređen, transparentan i razumljiv sistem predstavlja preduslov za razvoj poverenja, bez kojeg ni zakonska rešenja ne mogu imati pun efekat u praksi.
Između medicine i zakona
Prema ocenama sagovornika, transplantaciona medicina u Srbiji raspolaže znanjem i stručnim kapacitetima, ali bez stabilnog i preciznog zakonskog okvira sistem ostaje pravno ranjiv. Za pacijente koji su, poput Biljane Vasković, morali da rešenje potraže van zemlje, ova pitanja nemaju apstraktan karakter, već su imala neposredne posledice po njihov život.
Kako ističe profesorka prava dr Jelena Simić, transplantacija ne može da zavisi od improvizacije.
„Samo zakon koji jasno štiti autonomiju čoveka i istovremeno pruža pravnu sigurnost svima uključenima može omogućiti da transplantacija u Srbiji funkcioniše kao stabilan sistem“, navodi ona.
Transplantacija, saglasni su sagovornici, počiva na tri elementa – medicinskom znanju, jasnom zakonu i poverenju građana. Ukoliko jedan od ta tri stuba izostane, sistem ostaje nestabilan.
Razmere problema vidljive su i u poslednjim javno dostupnim podacima koje su pacijentske organizacije iznosile na konferencijama i u saopštenjima tokom 2025. i početkom 2026. godine - udruženje „Donorstvo je herojstvo“ je na konferenciji povodom Evropskog dana donora organa (7. oktobra 2025) navelo da više od 1.800 pacijenata u Srbiji čeka organ, kao i da je te godine urađeno 51 kadaverična transplantacija organa i 33 transplantacije rožnjača. U saopštenju iz januara 2026. godine, udruženja i savezi pacijenata su upozorili i da se javna rasprava vodi u rokovima koji otežavaju učešće javnosti, uz navođenje da je tema direktno vezana za više od 1.700 pacijenata na listama čekanja, među kojima je četrdesetoro dece na hroničnom programu dijalize.
Upravo zato pitanje transplantacije u Srbiji danas više nije samo medicinsko pitanje. Ono postaje pitanje jasnih pravila, institucionalne odgovornosti i poverenja građana u sistem koji odlučuje o životu i smrti.
