Čika Steva, kako su ga zvali, je jedan od najznačajnijih Srba druge polovine XIX i prve polovine XX veka u Ugarskoj. Iako pravnik po obrazovanju, najviše se angažovao u kulturno-prosvetnoj delatnosti. Bavio se književnim radom, obrazovanjem, izdavaštvom i politikom.
Stevan Popović je rođen 22. septembra (3. oktobar) 1844. godine u Starom Bečeju od oca Vase i majke Sofije. Njegov otac je bio jedan od najmoćnih trgovac tog vremena u rodnom gradu. Imao je dva mlađa brata Aleksandra (otac geologije) i Ivana. Školovanje je započeo u Sremskim Karlovcima gde je svršio šest razreda. Zahvaljujući odličnom uspehu i svom odnosu prema radu stekao je veliku naklonost karlovačkog mitropolita Stevana Stratimirovića. Imao je samo dvanaest godina kada je ostao bez oca. U teškoj finansijskoj situaciji (sva imovina izgorela 1849. godine) Stevan i mlađi brat Aleksandar drže privatne časove slabijim đacima iz imućnih porodica i na taj način pomažu majci, a i sebe školuju. O danima kada je "učeći tuđu decu" zarađivao za sebe i za porodicu piše u časopisu “Brankovo kolo”. Prvo je učio četvoro dece Andrije Kneževića iz Karlovaca. Za taj posao je dobijao “60 novčića mesečno u gotovom novcu, svake subote po jedan hlebac, poveću cipovku, svake nedelje gužvaru ili savijaču i svakog prvog dana u mesecu 8 holbi vina”. Sledeće 1857.godine uči decu Đure Stankovića koji ga još bolje plaća, i navodi: ”zaslužio sam toliko novca mesečno da sam plaćao baba Nasti stan i pranje i mogao sam nositi čizme od čuvenog Karlovačkog čizmara Peše Fizikusa Ii kaput od sivog listera od krojača Sovrice, koji je krojio po naćvama.”
Školovanje je nastavio u Pešti. Zahvaljajući karlovačkom advokatu Stevi Ristiću i ahimandritu manastira Grgeteg, Germanu Anđeliću postaje pitomac Tekelinajuma.U Novom Sadu se 1861. godine obeležavala stogodišnjica rođenja Save Tekelije. I baš tada je Matica srpska izabrala Stevana Popovića za pitomca Tekelijanuma. Tog dana je sa bratom od tetke Urošom Gavrilovićem došao u Novi Sad. Bili su gosti porodice Ruže Ličaninove, Zmajeve izabranice. “Tada je Ruža bila lepa ružica, istom pupoljak” zapisao je Stevan. Istog dana je imao čast da upozna Jovana Jovanovića Zmaja. Bio je oduševljen kada ga je Ružin brat upoznao sa Zmajem: ”Kada mi je Ružin brat rekao: Jovan Jovanović, a njemu rekao moje ime, meni je ime Zmajevo zvonilo kao ono, kad najlepše i najgrmkije zapoji Nonić, slavni bogoslov pojač, pa mi je čisto krivo bilo što Ružin brat uz to slavno i grmko ime pesnikovo da pominje moje, kad mene van mog Bečeja i donjeg kraja u Karlovcima jedva ko i poznaje, osim mojih tetaka u Vršcu i Pančevu i stričeva u Staparau”.
Stipendiju zavoda Tekelijanum je primao u periodu od 1861-1867. godine. Po dobijanju stipendije Stevanova majka Sofija je rasporodala svu imovinu u Starom Bečeju i preselila se u Peštu kako bi bila bliže svojim sinovima. Živela je u kući pored Tekelijanuma. Istovremeno u Pešti su živeli Zmaj i Ruža. Stevan je bio srećan što su njegova majka i Ruža imale lep prijateljski odnos. Kao pitomac zavoda Tekelijanuma svršio je srednju školu i studije prava. U toku školovanja priključio se srpskom đačkom udruženju „Predionica“ i političkom pokretu „Ujedinjena omladina srpska“.
U Tekelijanumu je 1862. godine održana proslava dana Svetog Save. Na proslavi je bio prisutan i knez Aleksandar Karađorđević sa suprugom Persidom, koji su napustili Srbiju 1858. godine jer su Karađorđevići zbačeni sa vlasti. Prigodnu besedu govrio je Stevan Popović. Knez i kneginja su bili oduševljeni govorom mladoga Stevana i angažovali su ga da bude lični učitelj njihovoj deci Arsenu i Đorđu, što je on sa velikim oduševljenjem prihvatio. Posao učitelja prinčeva sa velikim uspehom radio je narednih šest godina. Knez Aleksandar je 1868. godine napustio Peštu i preselio se u Beč. Kneževska porodica je bila prezadovoljna učiteljom svojih sinova i o Božiću 1870. godine u Beču je knez Aleksandar Karađorđević objavio „Svedočanstvo“ kojim se zahvaljuje na uloženom trudu Stevanu Popoviću.
Po odlasku porodice Karađorđević iz Pešte za Beč, u Budim 1868.godine prelazi Stevan Popović. Te godine izabran je za upravnika Srpske budimske narodne škole. Od tada započinje njegov pedagoški rad. Kao upravitelj objavljuje prvu svesku za pedagogiju “Škola I život”. U njoj ističe koliko je značaj obrazovanja za jedan narod, a pogotovo kolika je uloga učitelja u obrazovnom procesu. Crkvenoškolski sabor ga je 1871. godine, postavio za nadzornika Bačko-budimske dijaceze. Položaj nadzornika koristiće za veći uticaj na obrazovanje Srba u Austro-Ugarskoj monarhiji. Svakodnevno se borio za bolje uslove rada, otvaranje novih škola. Isticao je “da je učitelj duša škole”. U cilju obaveštavanja učitelja o novim programima i planovima obrazovanje pokreće list “Srpska narodna škola” koji će izlaziti od 1870-1872. godine u Pešti.
Nastavak njegovog pedagoškog rada je bio u zavodu Tekelinajumu gde je od 1882-1918. godine obavljvao dužnost upravnika. Tekelijanum je osnovan 1838. godine, a osnovao ga je Sava Tekelija za obrazovanje srpskih siromašnih đaka. U Tekelijanumu su se mogli svakodnevno videti obrazovani Srbi iz Pešte i Budima. Đačko društvo “Predionica” koje je kasnije proimenulo ime u “Kolo mladih Srba” je osnovano u Tekelijanumu.
Teodor Mandić, savetnik u ugarskoj vladi, predložio je novom upravniku Srpske škole, da čitanke, udžbenike i druge knjige, koje su štampane na srpskom jeziku, po odobrenju ministra prosvete barona Jožefa Etveša preuredi i ponovo štampa. Radeći na tom poslu Popović nije prevodio “ad literam” već je uvodio narodne pesme i poslovice i novije pesme koje su po njegovom mišljenju mogle da se nađu u čitanci. Među novim pesma našla se i pesma “Ćurak i vrabac” od Đulijanija koju je preveo Jovan Jovanović Zmaj. Želeo je da sačuva i podstakne dalji rad na polju dečije književnosti Mrazovića, Natoševića, Vukićevića i mnoge druge pisce. Tako je nastala prva zbirka dečjih pesma u srpskoj književnosti “Venac pesama za srpsku decu” koju je štampao 1872. godine u pet hiljada primeraka, o svom trošku. Zbirka sadži 89 narodnih i autorskih pesama. Pored tih pesama prvi put su štampane Zmajeve pesme “Ima dete u selu-ime mu je Laza”, “Gusle”, “Mali Jova”. Pored Zmajevih pesama u zbirci se naleze i Stevanove pesme za decu. Knjiga je preko učitelja deljena deci. Jedna od Popovićevih pesama je i pesma “Mrav “.
MRAV
Mili, mili mali mravak
Pa po vazdan radi.
Leti kupi, vuče, slaže,
A zimi se sladi.
Pogle tamo koliko ih-
Svaki mrvu vuče
Jedan drugom s puta svrće
Niko se ne tuče.
Ta radnja je mravu mila
Pa ma kako teška bila
Lenjo dete nek se stidi
Kada vredna mrava vidi.
Iste godine objavio je drugu zbirku pesama za decu pod nazivom “Slike i prilike”. Knjiga je imala veliki broj ilustracija, a najviše je sa pesmama bio zastupljen Zmaj. Iz te zbirke najpoznatije Zmajeve pesme su: ”O mišu”, “Cica Maca i Rundov Bundov”. Sve pesme Zmaj je potpisao sa svojim starim nadimkom “Radan”. Nakon dve zbirke dečijih pesama osnivao je biblioteku “Dečiji svet”. Sedam godina kasnije, 1879. je objavio zbirku rodoljubivih pesama ”Veliki srpski deklamator” i “Srpski deklamator” da bi 1881. godine objavio meštovitu zbirku pesama ”Male gusle”. Sve zbirke pesama koje je Stevan Popović objavio prihvaćene su sa velikim oduševljenjem. 
Dečiji list “Radovan” pokrenuo je 1876.godine. U listu su pored njegovih pesma štampane i Zmajeve pesme “Borba naše braće”, “Pamtite deco” i “Marko u škripcu”. Nije imao dovoljno novca da sam finansira njegovo objavljivanje pa je posle četvrte sveske prestao sa izlaženjem. Iako je prestao sa izlaženjem, časopis ”Radovan” širom je otvorio vrata drugim dečijim listovima poput Zmajevog ”Nevena”. Zahvaljujući Arsi Pejoviću “Neven” je punih deset godina izlazio.
Na Stevana je velik uticaj da piše dečiju poeziju imao Đorđe Natošević. O tome i sam piše: ”On je izveo i Čika Jovu Zmaja i mene na to polje naše književnosti, pobudio i oduševio nas je da pišemo za srpsku decu, a utro je puta tom našem radu –preporođajem srpske narodne škole”. Pored pisanja pesama, Stevan Popović je pisao pripovetke, književne kritike, putopise.
Srpske ilustrovane novine je uređivao 1881. godine, prvih dvanest brojeva, a 1882. godine od broja 13 do broja 36. Novine su izlazile u Novom Sadu i bile su namenjene srpskim intelektualcima. U njima su se mogli čitati tekstovi o položaju književnih društava, a bilo je i prvih književnih kritika kod Srba. Tekstove u Srpskim ilustrovanim novinama su objavljivali Laza Kostić, Uroš Predić, Laza Lazarević, lekar Milan Jovanović Batut.
Stevan Popović je 1875.godine pokrenuo Veliki ilustrovani kalendar ”Orao”, koji će izlaziti do 1904. godine. Kalendar je imao zadatak dalji rad na prosvećivanju srpskog naroda. Sadržaj je bio raznolik, od kratkih priča, podsećanja na značajne događeje iz srpske istorije, rubrika posvećena dobrtvorima, prilozi iz privrede, saveti iz narodne medicine. Bogat sadržaj kalendara pratile su i lepe ilustracije. Značajni ljudi tog vremana, poput Stojana Novaković, Petra Todorovića su isticala velik značaj kalendara. Stalni saradnici u Orlu su bili Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Stjepan Mitrov Ljubiša i mnogi drugi.
Dopisni član Srpskog učenog društva je postao 1882. godine, a počasni član Srpske kraljevske akademije 1892. godine.
Pred kraj XIX veka Stevan Popvić se posvetio političkom radu. Njegovi savremenici su zabeležili da je bio dobar govrnik. Njegove besede su se mogle čuti u Narodnom-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima, hrvatskom saboru, mađarskom parlamentu, na međunardnim skupovima u Berlinu, Parizu. Govore je držao na srpskom, mađarskom, francuskom i nemačkom jeziku. Svaki trenutak je koristio da iskaže potrebu za obrazovanjem srpskog naroda. O svetom Nikoli 1910. godine držao je govor u Mađarskom parlamentu u kojem je govorio o potrebi pisanja knjiga o Srbiji kao i zbližavanju Srba sa obe obale Dunava. Zvanična politika Ugarske prema Srbiji je bila veoma loša. Zbog toga je svaki Srbin koji je prelazio u Srbiju odmah po dolasku nazad bio pozvan u policiju na ispitivanje. Tu torturu je i sam Popović osetio kada je morao da objašnjava zašto je išao u Beograd. ”Mi Srbe u našoj domovini vaspitavamo u porodici, u školi i u crkvi da budu dobri domoljubi. Nemojte, dakle, svakog prijavljivati ko ide u Beograd” -odgovorio je čika Steva na saslušanju.
Akciju isušivanja jugoistočnog Srema pokrenuo je 1898. godine, a 1902. godine osniva zadrugu u tu svrhu. Na tom poslu ostao je sve do svoje smrti 1918. godine. Za to vreme isušeno je 65.000 jutara zemljišta.
Smrt ga je zatekla u Zemunu 8. februara 1918. godine kada je došao na skupštinu Zadruge.
Dragiša Slavić
